Neko me je video kako sam proletela pored prozora. Nosila sam zeleni šal, teške crne cipele i svilenu maramu oko glave. To sam bila ja, tvrdi on, siguran je u to što je video. Kaže kako sam letela poput naduvanog balona u obliku psa koji je klovn sa dečijeg rođendana slučajno pustio iz ruku. Balon je odleteo u nebo. Odletela sam i ja. Znate, postoji jedna velika razlika između balona i mene. Balon je pun toplog daha koji zaudara na cigarete sa pauze koju klovn ima po radnom ugovoru. A ja sam potpuno prazna.
Ja sam jedna ljuštura koja je jednog dana odlučila da prošeta blatnjavim ulicama grada koji je za sve kriv i naprosto sam odletela.
Meteorološkinja je tog jutra najavila jake vetrove na jugoistoku. I eto, odneli su me visoko, a ja nisam umela da se vratim dole. Nisam uspela da nađem apsolutno ništa u sebi što bi me bar malo otežalo i spustilo na crno tlo. Čak i moje cipele nisu bile dovoljno teške da ovu prazninu vrate na zemlju mokru od kiše i vetrova i sivih oblaka.
Dok sam letela videla sam i ja njega. Osetila sam njegove zenice na sebi kao žig koji mi utiskuje na hladno čelo. Osetila sam da me posmatra kao izbledelog, namučenog tigra u zoološkom vrtu. S oduševljenjem posmatra, a ja i dalje letim kroz krošnje jer nemam snage da se zaustavim. Vetrovi su jači.
A ja sam toliko prazna. U meni nema ničega. Letim i gledam ptice oko sebe. Gledaju one mene, gledam ja njih. Ne poznajemo se. Toliko su bile nezainteresovane za moje prisustvo na nebu, kao da svakog dana putuju na jug sa praznim, providnim ljušturama. Nisam bila sigurna kako da se osećam povodom toga.
Plutala sam nebom kao najlonska kesa, ptice su nezainteresovane za mene, a jedan jedini par ljudskih očiju je video moj nesvakidašnji put u decembarski smog.
Osećala sam se jednako prazno. Nisam samo tako izgledala. Nasuprot svemu očiglednom, osećala sam toliku težinu praznine da sam pomislila da će se ovaj moj let drugačije završiti. Devet metara ispod zemlje, u vreloj magmi gde bih zagrejala svoje zaleđene prste. Zaboravila sam da ponesem rukavice.
Osećala sam težinu svih života koje sam živela. Bio je to tmurni decembarski dan, a ja sam samo letela i letela i letela. Toliko daleko da ljudsko oko nije moglo više pratiti moj put u nebeski svod.
Letela sam i letela i letela.
Dok nisam u potpunosti nestala.
