Godine ćutanja

3. poglavlje

Ponekad je žrtva žene, koja nije rodila, ali odgajala, vaspitavala ćerku, veća od one koju bi majka dala za rođeno dete. Jer nisu svi roditelji isti. Neki napuštaju decu, neki se pokaju, a u Narinim roditeljima, nije bilo iskrenog pokajanja. Samo što to Nara nije videla. Dok je ona bila u Grčkoj i šetala se sunčanim plažama, opružala se na pesku, njena usvojiteljka je vodila borbu sa jednim manipulatorom i ženskarošem. Uspeo je da je pobedi jednom, i ona ga je posetila u hotelu i provela noć sa njim, ali osećala je samo gađenje prema njemu, a on je želeo da osvoji i njeno srce. Zato je i došao jednog popodneva i nasrnuo na nju:
– Pusti me! Odvratan si mi! Ne želim više nikad da te vidim. Odlazi iz moje kuće! – branila se Nataša.
– A Nara? Ne misliš na nju? Daj mi svoje usne!
– Ne, ne ovde! Ne u kući mog pokojnog supruga! – branila se kao lavica, ali on kao da je nije čuo. Uzeo je u naručje, spustio svoje usne na njene i poveo prema bračnoj sobi. Nataša je vrisnula, i taj njen vrisak dopro je do Nare, koja je baš tada ulazila u kući.
– Šta bi ovo trebalo da znači, majko? – Nara je tražila objašnjenje, a majka je bila sva u suzana i odeća joj je bila iscepana. Došla je na vreme, i to je spasilo od sramote, ali ne i od bola koji je usledio, a dolazio je baš od Nare.
– Dušo, sve ću ti objasniti – Nataša je pokušala da se opravda pred ćerkom, a Strahinja je otišao bez ikakvog objašnjenja.
– Kako si me samo razočarala, majko! A ja sam te volela, divila ti se…
U tom trenutku, stigla je i baka Ema i pokušala da izgladi odnose između majke i ćerke, ali svaki njen pokušaj rezultirao je neuspehom. Nara je bila isuviše mlada i nezrela da bi saslušala i razumela.
– Pa ti si se viđala sa njim i dok si bila u braku! Bestidnice! – uvrede su,,pljuštale”, a mami je srce krvarilo.
– Ne govori to, Nataša ti je majka, poštuj je.
– Ona mi to nikada nije bila. Krila je da sam usvojena… A varala je i tatu. Sada tek vidim kakva je. Sigurno zato moja prava mama nije htela da dođe u ovu kuću. Znala je ona to. A ja sam ti sve vreme verovala – Nara se tresla, plakala, i osećala se izneverenom.
– Dete moje, ti i ne znaš koliko te ja volim. Koliko sam želela da te imam… Ljubavi moja… Smiri se…
– Ti nisi moja majka! Prezirem te! I odričem te se – odgurnula je od sebe, a Nataša se srušila na dvosed koji je bio u kuhinji.
Ušla je u sobu, pronašla kofer, nervozno pakovala stvari…
– Da radi mojoj rođenoj mami iza leđa… – govorila je za sebe. – I gde su moje žute, sobne papuče? A, evo su.
Spakovala je osnovne stvari i pošla.
– Pokajaćeš se, dete… Veruj mi – grdila je baka, ali ona je nije slušala.
Mama se smirila, iako su joj oči bile pune suza. Znala da je ništa ne može vratiti, osim ako sama ne uvidi da greši.
Podigla je glavu, i čekala da ona prva progovori.
– Strašno, šta sam ja doživela… Ali, srećom, videla sam kakva si… Moja prava majka me čeka. Idem!
– Dobro, Naro. Idi kod svojih roditelja. Bog neka te čuva i štiti na svakom koraku. Moja ljubav će te uvek čekati – Nataša se umirila, obrisala suze, i udaljila se. Gledala je iz svoje sobe Naru koja je ulazila u taksi i odlazila u drugi svet. Molila se da joj tamo bude lepo.
– A ti ćeš morati kod lekara. Ne izgledaš mi dobro – savetovala je baka Ema.
– Obavila sam sve preglede i dobro sam – kratko je odgovorila Nataša.
Spustila je zavesu i sela na krevet.
– Želela sam oduvek da imam ćerku. Na Balkanu… Svi vole da dobiju sinove. Šta je ćerka, reč koja nema posebno značenje, a za mene je imala najlepše. Jednom sam pročitala u novinama, izjavu žene, koja je imala tri ~ četiri ćerke i rodila sina,Oduvek sam želela da kažem, sine moj!’ Kao da se sva sreća sastoji u tome. A ćerka, ta reč je duža, izgovara se sporije, nežnije, i ona je kao Božiji dar sa neba. A sve sam joj dala, majko, i podnela najveću žrtvu za nju, samo da mi ona ne ode – pričala je ona, tiho, polako, a srce joj je krvarilo dok se ispovedala mami. – Želela sam dete, majko. Niko od vas ne zna, nije znao ni Dušan, da sam ja krišom odlazila u bolnicu, i gledala žene koje ulaze u salu za porođaje… Plakala sam… O, koliko sam plakala! A nju kada sam videla… Kao da je ceo svet stao u tu jednu reč, Ćerka. Moja voljena, najlepša moja devojčica. Živela sam za nju, disala za nju, branila je od dečaka koji su je vređali, zbog toga što je previše mršava, i hranila je… Vidiš kako je izrasla u lepu devojku… Sada je svima lepa. Mršava je i danas… Jedino smo po tome slične, ali je viša od mene. I sećam se njenih stopala… Još čuvam njene prve, krem boje cipelice, a imam i jedne crvene sa žutom lalom… Ja sam bila i na njenom krštenju… Moj Dušan i ja smo joj sve dali… A i njega sam izneverila… Ali, znajući ga, i njegovu dobru dušu, on bi me razumeo… Oprostio bi mi… Za dete mora sve da se podnese… I najveća žrtva… Roditelji daju i svoje organe za decu… Da bi deca živela… A ja nikada nisam osetila život u svojoj utrobi… Bila sam prazna… I Dušan… Nije imao semena u sebi… Nije, majko moja… Ali, nismo se predali tuzi… Neću se ni sada predati. Živeću, da bih je još jednom videla. Ne, zapravo… Neću nikada gubiti nadu. Moliću se Bogu za nju. Nikada neću prestati da se nadam.
– Kakvu si ti to žrtvu podnela za nju? – pitala je uplašeno baka Ema.,,Da nije… Ne, ne, samo ne to…”
– Pa valjda znaš zašto je njen biološki otac dolazio… E idem sada da se opustim u toploj kupki od kamilice.
– Nije valjda… Kćeri, je li to istina? Pa to je seksualno nasilje. Moraš da ga tužiš… – baka Ema je bila časna i moralna žena, ali nikako konzervativna, i stala je na ćerkinu stranu.
– I misliš da bi mi verovali? Hajde, mama… Pa on je moćan čovek… A uostalom, Nara bi me još više mrzela. Zbog nje i ćutim. Ni ona mi ne bi verovala.
– Tako je to kada usvojiš dete. Ja se nisam slagala sa tim da odgajate dete nepoznatih ljudi. Ali, vi ste želeli…
– I da je moje, otišlo bi… Hajde, mama, pusti sada to. Sada hoću da se smirim i da sutra prošetamo do cvećare. Ne znam kada ću nastaviti da radim. Možda, za jedno mesec dana. Do tada, menjaće me ćerka naše komšinice. Daćeš joj ti od Dušanove uštedjevine… Imam i ja nešto svoje uštedjevine, pa ćemo ići u banju…
Baka Ema se raspitivala za ćerkino zdravlje, da joj taj bednik nije preneo neku infekciju, bolest, ali Nataša je uveravala da je sve u redu i da ide redovno na preglede… Čak je krenula i na psihoterapije… U crkvu više ne ide. Ranije su je zagledali, govorili da je jalova… Drugi su je sažaljevali… Tako je to u malom mestu. Ali, ona se nikada nije dala. Posećivala je manastire na Fruškoj gori, i tamo će još možda i ići, ali samo da se moli za ćerkino zdravlje… Nikada nije bila naročito pobožna, ali verovala je u Boga.
Znala je, On je negde čuje, i zna koliko pati i voli svoju devojčicu…
A ako je ona dobro, i ja sam dobro, mislila je, odlazeći u kupatilo.

***

Prošlo je toga događaja dve godine, i Nataša je pronalazila utehu u dugim šetnjama kameničkim parkom sa svojom majkom, proširila svoj posao, posećivala,,Dečje selo”, donosila slatkiše deci, i svi su je zahvalno gledali, čak i poželeli da im ona bude starateljka, ali Nataša nije zaboravila šta je obećala Dušanu, pokojnom suprugu, a to je da će činiti i nemoguće da Nara bude zadovoljna. Uostalom, ona ju je i bez toga volela. Mogli su svi da je grle, maze se, ali ona je imala svoju sreću i nadala se da će srce njene devojčice omekšati. Pristala je da jedna devojka, koja je te godine postala punoletna, a bila je vredna i ozbiljna, radi u njenoj cvećari i da je, sa vremena na vreme posećuje; dobro će je platiti njen rođak kome je izdavala baštu, ali ništa više od toga.
Baš toga jutra, majskog jutra, punog pesme, mirisa i boja, kada su japanski jorgovani širili svoj miris po bašti i susednim dvorištima, a lale se rasvetale, lepe, šarene, svetle, Nataša je sišla u dvorište, da ubere ljubičice za vazu. Iznenadila se kako je njena bašta sva u cveću, lepa kao u bajci. Dve godine je bila kao obamrla, tužna, i nije davala cveta. Jedva da je jedna lala procvetala. A ove godine, kao da se radost vraćala u njen dom. Mogla je da odahne, opusti se i sedne da popije jutarnju, belu kafu sa šlagom. Napravila je sebi i sok od pomorandže i salatu od voća. Nije izgubila na lepoti, iako je bila u zrelim godinama. Da je bila zapuštena, onaj čovek je nikada ne bi ni pogledao. A o njemu nije ni smela da misli, jer bi se tada unervozila i uplašila. Išla je i na psihoterapije i njeno stanje se popravljalo. Ponekad, svratila bi i do obližnjeg manastira, molila se za Naru, ali nikome govorila o onom što se dogodilo, plašeći se šta bi svet mogao da kaže. Tražila je savete od stručnih lica i oni su joj pomagali. Sve je to koštalo, ali baka Ema, nije žalila para, i Nataša je bila ista osoba kao ranije, bez traga prošlosti na licu i na telu. Jedino čemu nije prestala da se nada bila je ~ Nara, i ponovila bi sve, bez kajanja, samo da ona bude sa njom. Ali, od toga nema ništa, uzdahnula je, iznoseći osveženje na sto.,,Mala Teodora, uskoro bi trebalo da dođe”, mislila je na devojku koja joj je bila draga, a radila kod nje u cvećari. Pitala je juče da joj bude kuma na venčanju i ona se odazvala pozivu.
– Dora, ti si – čula je škripanje kapije. – Ja sam na terasi u prizemlju. Spremila sam ti da nešto pojedeš i iznela u baštu. Ali, sve mi se čini, da će kiša – pravila je buket lala, i nije videla plavu devojku koja je stajala iza nje. – A gle, sunce! Ipak će biti toplo – radovala se ona. Okrenula se da vidi, da li je Teodora sela u baštu, ali nje nije bilo. A čula je da se kapija otvara.,,Ma ja sam to nešto pogrešno čula.” pomislila je.
Tek što je sela, čula je neko šuštanje. Nije ni stigla da se okrene, kad je ugledala pred sobom, knjigu,,Palčica” i devojku koja joj pruža knjigu. Srce je moglo da joj iskoči iz grudi ~ toliko je bila uzbuđena i srećna, kao malo dete kada prima poklon, a ona je dobila najlepši poklon od Boga ~ devojčicu kojoj je tepala Palčica.
– Naro… Devojčice moja! – uzviknula je od radosti, sreće, ljubavi. Obe su pale jedna drugoj u zagrljaj i dugo plakale. – Vratila si se! Vratila svojoj mami!
– Mama, možeš li da mi oprostiš i da me primiš u kuću? Ja nemam više nikoga sem tebe.
– Oprosti ti meni.
– Ne, mama, oprosti ti meni. Sve znam o tom čoveku. On je… – disala je teško. – Nisi jedina njegova žrtva. Znaš, ja sam jednom sasvim slučajno čula, kada sam silazila sa sprata, kako glasno priča i hvali se svom prijatelju, da je imao mnogo avantura, a da mu je jedna bila drugačija, jer tu nije mogao da zaboravi… Ali, kako nije mogao da dobije ženu koju želi, ucenjivao je… Sve dok nije popustila. Smejao se… Kaže, bio je malo problem zato što se radilo o ženi koja je čuvala njegovu ćerku… I da si ga odbijala… A on ti je pretio da će te odvojiti od ćerke… Ako ne pristaneš… I ti si ga posetila u hotelu… On je imao svoj apartman gde je dovodio žene… Ako bi ga neka odbila… Koristio je neke svoje metode da ih pridobije… Ja sam uključila telefon i snimala ga… Pokazala sam sve dedi. Taj čovek se nedavno vratio iz Grčke. Nije ni znao za moje postojanje. Ni za to da su me kao bebu dali na usvajanje. A bilo mu je jako žao zbog tebe. I onda… Organizovao je večeru… I odrekao se pred svima svog sina jedinca. Rekao je,,Znao sam da si ženskaroš, ali nisam znao da si takva bitanga… I razvratnik… Više nisi moj sin.” Oduzeo mu je sve… I kartice i sve što ima. Poslao ga je da zida hotele. Ništa mu neće ostaviti. Rekao je da sam ja njegova jedina naslednica… Ali, ja ne želim više bogatstvo. Napustila sam sve to. Rekla sam da ostavi sve sirotinji. A ona žena što me je rodila… Ona ima bogate roditelje. Nisu bogati kao deda… Ali, imaju. Udaće se ona ponovo. Za mene ne mari. Kazala je da nikada nije bila spremna za decu. Da sam joj ja samo na teretu… Želela je samo da dođe do hotela… Pošto toga više nema, ja im nisam potrebna. A sa ocem ne želim da idem, niti bi mi deda dao. Ponudio mi je i stan, i smeštaj ako želim… A onda je video da sam tužna, i rekao je da sama odlučim i da ja… Da ja…
– Šta, dušo? – pitala je blago mama, držeći je za ruke. – Kaži, mami.
– I da ja… Imam divnu majku. Da si ti moja jedina majka.
Nataša je ćutala, a oči su joj bile pune suza.
– I njemu je žao mama. Moli te za oproštaj… Ne može na oči da ti izadje. On je dobar i častan čovek… I porodičan… Ali, kaže da ga je majka razmazila… Bože, pa to je strašno šta je on tražio od tebe! On te je prisilio… Na nešto što ne želim.
– Ali, ja sam majka… Bojala sam se da te ne izgubim. Patila sam dve godine.
– Jesi me zaboravila, majko?
– Tebe da zaboravim? Pa pre bih umrla…
– Ali, spominjali si neku devojku…
– Jeste, ona je bila ostavljena… Kada su joj se roditelji razveli, baba je poslala u Dečije selo… Sada je punoletna… Nema posao. Pa sam je primila da radi kod nas. A i ta baka joj je bolesna, pa sada traži da je ona izdržava. Dodje tako ponekad, da mi pomogne. Ali, ona ima svoju porodicu. Viđala se sa bakom, poznaje i roditelje. Naš rođak, Jova, kome sam izdala baštu… Vidiš, ona dva staklenika… On mi daje i povrće… I ja ne kupujem… Eee on ima dva sina… Ali, oni su otišli u inostranstvo. Pa sada njegova žena Jelena i on, hoće da Teodora bude njihova ćerka. Da joj daju svoje prezime. I sagrade joj kuću… Nemaju ćerku… A i sinovi se slažu da dobiju sestru, pa makar i usvojenu. I na žensku decu Bog misli. Eto, to sam shvatila dok sam bila usamljena.
– Ali, više to nećeš biti. Ako me primaš…
– Šta to pričaš, dete moje? Pa ti si mi sve… I srce moje… I sav moj život.
– Oh, mama… Mamice moja! – zajecala je devojka i bacila joj se u zagrljaj.
– Nikada te više neću ostaviti. Dajem ti reč. I kada se budem udala… Živeću ovde. Imamo mesta za sve…
– Ljubavi moja… Hajde, dođi da se istuširaš i presvučeš… Ja ću ti spremiti doručak… A ti ćeš mi svirati i pevati… I reci mi, koji fakultet si upisala?
– Za novinarstvo. Ja to volim.
Pričale su, a mama joj je pomogla da se sredi, pa pozvala baka Emu da dođe.
– Sada će i baka da dođe. Malo sporije hoda nego inače… Noga je boli…
– Ali, dobro je, zar ne…?
– Da, da, dobro je, ne brini se.
– Mama… – prošaputala je Nara.
– Da, dušo…
– Jednom si mi obećala da ćeš mi pročitati priču Palčica.
Mama je uzela za ruku, povela u sobu, a Nara joj legla u krilo.
– Jesam, obećala sam ti, sada ću čitati.
Mama je čitala:
,,Bila jednom jedna žena koja je silno volela decu, a nije mogla da ih ima, iako je to svim srcem želela. Dobila je jednoga dana, od jedne starice, seme ječma, posadila ga u saksiju, i posle nekoga vremena, izrasla je lala, a u njoj… Pojavila se jedna sićušna, mala devojčica…”pričala je mama.
– Lepa, plava… I tako mila i skromna kao što si ti… Naro moja… – šaputala je mama i milovala po kosi svoju plavu devojčicu.

Poglavlja: 1 2 3