Godine ćutanja

1. poglavlje

Priču posvećujem Bogu i svim ženama koje vole svoje ćerke i bore se za potomstvo 

Poruka priče, Nije majka samo ona koja radja nego i ona koja podiže 

Priča će imati dva tri poglavlja

Zvuci gitare, mekani, topli, prijatni za uho, i anđeoska boja ćerkinog glasa razbudili su je, i ona je, brže~bolje, sišla na terasu; pridružila se ljupkoj devojci i uživala u prolećnom jutru, tulipanima u bojama sunca i lavande, i svemu onome što čini jedno godišnje doba. Sinoć nije imala mira i zaspala je posle ponoći. Padala je i kiša, krupne kapljice, lupale su o prozor, a jutro je donelo svežinu i spokoj u duši. Ćerka je bila razdragana, svirala joj je, i njenu pesmu, pratile su ptičice u kućici, a ona je pila kafu, slušala je i divila se njenoj lepoti, dobroti, čestitosti i skromnosti. Njena Nara je nadarena devojka, lepo peva, fotografiše u slobodno vreme, a mogla je da se pohvali i sa uspehom u gimnaziji. Vikendom je sedela sa mamom, odmarala se, udisala čist vazduh i negovala cveće sa mamom.
Volela je što imaju puno drveća. Tri jele i dve breze. Njen otac, koji je umro pre pet godina, voleo je breze. Nara nikako nije dala da se diraju jele, iako su bile stare, a breze su bile nešto posebno i zaklanjale su kuću od radoznalog sveta. Činilo joj se, kao da žive u šumi. Mama je ta šumska vila, koja je štiti, mazi, udovoljava joj, a ona joj uzvraća ljubavlju i pažnjom.
– Moja umetnica… Volim da te slušam dok sviraš. Muzikalna si. Sviraš i na liri i klaviru.
– Ne znam samo na koga sam. Tata je bio inženjer elektrotehnike, a meni matematika nikako ne ide, dok ti držiš cvećaru. A ja pomalo i fotografišem, crtam…
Mama, koja je do tog momenta bila raspoložena i sa ljubavlju posmatrala ćerku, zbunila se i nije znala šta da kaže. Ipak se sabrala i odgovorila.
– Naro, ti si svestrana. A sem toga, voliš i ti cveće i pomažeš mi oko cvećare i održavam baštu – trudila se da bude mirna, da ćerka nešto ne posumlja. A Nara se u poslednje vreme raspitivala o svojim precima i molila majku da priča o njima i kaže na koga liči. Sa roditeljima nije imala sličnosti. Ni po liku, ni po karakteru. Mama je po svemu bila drugačija od nje. Crnka sa tamnim očima, duge, mekane, talasaste kose, a ona je bila plava devojka sa bademastim očima. Zajedničko im je bilo samo što su skromne, a mama, iako ponosna i dostojanstvena žena, živela je povučenije, dok je ona, Nara, mogla da svira po ceo dan, šeta se po šumi, razmišlja i noću do kasno čita. Pre dve godine svirala je i u novosadskom bendu,Petrovaradin’, ali odvlačio joj je pažnju od učenja, pa ga je napustila, a ubrzo se i cela grupa raspala. Sada je dobila novu ponudu, ali nije htela da razočara majku i opet zapostavi školu.
– Pogledaj ovu ljubičastu lalu sa belim šarama! – nastavljala je mama. – Kad je tvoj otac kupio kuću, posadio je ruže. Lale su već bile u dvorištu. A ovu posebnu vrstu, belo~ljubičastu doneo je čak iz Holandije. Ja sam želela da ti damo ime Lala ili Maja, jer si bila plava i sićušna kao Palčica, ali Dušan je želeo nešto drugačije, moderno, neobično, a da početno slovo tvog imena bude na slovo N, kao moje, i tako si dobila ime Nara. On je živeo za tebe. Pričao ti je i priče. Svuda te vodio. A eto, pet godina otkako je umro. Ti si tada završavala sedmi osnovne. Ne znam koliko ti je ostao u sećanju, ali znam da si bila jako vezana za njega.
– Čuvam ga u srcu, a imam i zajedničke fotografije sa njim. A ti ga nisi prežalila.
– Nisam, ali ostala mi je najveća uteha. To si ti – Nataša je uputila nežan osmeh ćerki i prisetila se nečega, a Nara je mislila da se mama rastužila zbog oca. Sigurno joj tata nedostaje. I nije bila daleko od istine. Ali, nešto drugo je mučilo Natašu. Da li da joj prizna nakon rođendana ili da zauvek ćuti? To pitanje je postavljala sebi svakodnevno. Godinama je ćutala, pa da li da i sada ćuti, razmišljala je. Nije bilo Dušana da se posavetuje sa njim, ali imala je majku i, ako se ona složi, reći će joj istinu o poreklu. Pa šta bude, odlučila je.
– I baka je tu – podsetila je Nara i prenula iz razmišljanja. – Nego, kad će ona da dođe? – pitala je mamu.
– Za koji sat.
– E, onda dobro. Ja ću do drugarice. Treba da se dogovorimo oko mog rođendana.
– Da, na Markovdan je tvoj rođendan. Postaješ punoletna i samostalna – uzdahnula je majka.
– Neću da si tužna. Naš odnos se neće promeniti. Ja ostajem tvoja devojčica – mazila se ćerka. – A kad završim gimnaziju, upisaću novinarstvo. Sigurno ću upasti na budžet pa ti nećeš morati da mi plaćaš školovanje, sem za knjige.
– Za školarinu se ti ne brini. Ja dobro zarađujem, a i baka ima veliku penziju. Platićemo ti sve. Ostalo nam je i u banci od Dušanove ušteđevine.
– A, ne. To ti čuvaj za renoviranje kuće.
– O, za to smo već skupile pare! – odgovorila je Nataša. – Ali, ti si tako skromna. Znaj da sam srećna što si moja. Ti si moja najslađa, plava devojčica.
– A ti moja najlepša mama.
Nataša je odmahnula rukom, pomalo postiđena, ali Nara je nastavila:
– Ne, zaista je tako. Stani pred ogledalo, pa ćeš videti koliko si lepa i slatka. Prava lutka. To svi kažu. I doktor Stanković, koji se prošle godine doselio u Kamenicu, i moji školski drugovi. Ali, ti i ne znaš koliko me je njih pitalo za tebe.
– Ja i ne mislim o tome. Nikoga nisam volela kao tvog oca, i neću više voleti. To je prošlo. Sada hoću da ti budeš srećna i da ti spremim rođendan.
Zagrlile su se čvrsto.
– Odoh do Zare.
Dok se ona udaljavala od kuće, raspoložena i srećna, jedan čovek u elegantnom sivom odelu, smeđe kose i bademastih očiju, razgledao je okolinu, i najzad zastao. Spazio je Narinu majku, koja je stavljala verbene u vazu i iznosila na terasu. To je, dakle, žena koja je usvojila Naru! Nije mogao ni da zamisli da je Narina pomajka lepa žena. Zamišljao je neurednu, staru udovicu, a pred njim se ukazala lepa, crnokosa žena, nižeg rasta, ali tanka u struku, zanosna, da nije mogao da skine pogled sa nje. Skoro da je zaboravio zašto je došao.
Najzad, priđe kapiji i pozva je.
– Koga tražite, gospodine? – pitala je Nataša, spuštajući se sa stepenica, koje su vodile do kapije.
On se predstavi i pruži ruku. Nataša se stresla, ali nije dala da gospodin u elegantnom sivom odelu to vidi, u suprotnom bio bi još drskiji i ona ne bi mogla da ga izbaci iz njihove kuće i života.
– Narin otac, Strahinja – ponovio je još jednom, a ona samo što se nije onesvestila. U isto vreme bila je i ljuta što se on usuđuje da dolazi u njenu porodičnu kuću i traži svoja prava, kao Narin otac, a bila je i radoznala da sazna što više o porodici u kojoj je rođena Nara, i ko su zapravo njeni roditelji.
Pristala je da ih poseti i da sve čuje, ali tek kada prođe Narin rođendan. Do tada ~ ne svraćajte! Dodala je, i praktično ga oterala sa praga kuće.
Od toga dana, pa sve do rođendana bila je neraspoložena, slabo je jela, malo pričala, a ćerka i baka Ema, prepisivale su to dolasku nepoznatog čoveka, jer su ga i one videle na kapiji. Mama je objasnila da je to poznanik njihove porodice, i da će jednom ponovo doći, ali baka i unuka su bile nepoverljive.

Negde u junu, nakon što je Nara donela odličan uspeh u kući, pojavio se Strahinja. Bio je obučen u svetloplavu košulju i svetle pantalone. Tokom razgovora, bio je prijatan, ali povremeno, oči bi mu se zaustavile na Nataši. Ljubazna, kakva je oduvek bila, ponudila ga je sa kafom i pićem, i zamolila ga da mu sve ispriča o sebi, ko su mu preci, odakle je, zašto je dao Naru na usvajanje, i gde je Narina majka. Iznenadila se kad je čula da je on već bio u braku sa Narinom biološkom majkom, Lidijom, i da se nikada nisu raskinuli, iako se svašta pričalo. On je pričao sporo, polako, mirno, ali vatreno gledao u sagovornicu, da je lepoj udovicu postalo neprijatno u njegovom društvu; pokušala je da se drži na odstojanju. Nije znala da li da pristane da se Nara viđa sa tim ljudima. Oni su bili sebični, zaslepljeni novcem, studijama, i nasledstvom koje je trebalo da dobiju od Strahinjinog oca. Ni njihova porodica, najbliža rodbina, nisu znali za korak koji su napravili. Iz priče je saznala i to da su kasnije pokušavali da dobiju drugo dete, jer je Strahinjin otac želeo da ima naslednika, pa bilo žensko ili muško, svejedno mu je bilo, ali do začeća nije dolazilo, tako da su rešili da pronađu Naru, i da je zamole da im pruži šansu.
– I sad ste se setili da imate ćerku koju ste napustili i hoćete natrag svoje dete. Ne znate da time nanosite bol i drugim ljudima, a nije vas ni briga. Vi ste bogat, uticajan i moćan čovek, i možete da radite šta god hoćete. Ja sam iz dobrostojeće porodice, otac mi je bio i oficir, muž imao dobru platu, ali nije bio vlasnik lanaca hotela. A bogastvo samo po sebi privlači. I vas je zanelo, zar ne?
– Razumem ja vas, ali stavite se i vi na naše mesto i imajte bar malo milosti prema nama – pričao je tiho, a vilica mu je podrhtavala, i Nataša je to videla. Čitav njegov nastup joj se nije svideo. Ni njegovo držanje, ni boja glasa koja je prelazila iz tople u hladnu. Želeo je zbog oca da se zbliži sa Narom jer ga je opominjao da je prešao četrdesetu, i da nije kasno da on i žena dobiju dete, ali Strahinja je znao da od toga nema ništa, i unajmio je privatnog detektiva da pronađu dete i u kratkom periodu dobio je sve podatke. Ono što nije znao je da je devojčicina usvojiteljka ~ lepa žena. Štaviše, njena lepota je bila egzotična, koža kao opaljena suncem, a usne senzualne i telo zavodljivo. A to ga je i razdraživalo, budilo zver u njemu, i jedva se savlađivao u njenom prisustvu. Ali, neće još dugo čekati i izneće joj svoje zahteve. Dobijao je sve što poželi od detinjstva, jer je bio jedinac, i majka ga je razmazila, a na žene je gledao kao na igračke koje treba osvojiti i odbaciti. Za njega, žene su bile potrošna roba. I svaka mu je bila ista, lako osvojiva tvrđava, ali Nataša je bila druga sorta, i sa njom neće biti lako, ali biće i ona njegova. Ako se bude bunila, zapretiće joj sa Narom. Za nju će podneti svaku žrtvu.,,A lepa je, i nema iskustva sa muškarcima.” Mislio je, a to ga je sve više izluđivalo.
– Jeste li vi imali milosti kad ste je ostavili u sirotište?! – skočila je Nataša, ne mogavši više da se suzdrži. – Da je mi nismo usvojili, završila bi kao propalica ili bi prosila na ulici. Jedno do ta dva bi sigurno postala. A ona je dobila svu ljubav i negu… I ona je naša.
– Nije samo vaša. Nara je i moja ćerka. I nama je potrebna koliko i vama. Dajte nam šansu i pustite nas u njen život.
Nataša je bila ogorčena na ovog čoveka, i morala je da mu stavi do znanja ko je pravi Narin otac. Ne onaj koji začinje, nego onaj koji podiže i vaspitava.
– Vaša ćerka?! Otac je onaj koji je podigao, negovao u bolesti, štitio od zlih ljudi, vodio na more i u banje, učio je prvim slovima, slao na ekskurzije, išao sa ćerkom na plivanje, a majka je ona koja joj je čitala bajke, išla na roditeljske sastanke, spremala joj obroke… Eto, to su roditelji. Vi to nikad niste bili, a sada je tražite, i hoćete da je odvojite od porodice koja je spasila i dala krov nad glavom.
– Siguran sam da ćete omekšati i dopustiti nam da se zbližimo sa Narom. Lidija i ja ne mislimo da vas razdvojimo od nje. Samo hoćemo da vidimo kako izgleda, dobijemo njenu fotografiju, podržimo je u njenim aktivnostima… – pričao je, blagim tonom, da bi se ona sažalila i popustila.
– Vi ćete nam u tome pomoći – rekao je naposletku. – Ja to znam – ustao je, sagnuo se da joj poljubi ruku, gledajući je smelo i bezobrazno, a ona je zazirala od njegovog pogleda.
– Dobro, popričaću večeras sa njom. A da li će vas ona prihvatiti, to ne znam – odgovorila je, plašeći se i sama od njene reakcije.
– A vi utičite na nju… Da nas prihvati i zavoli.
Uzeo joj je i drugu ruku, poljubio dva~tri puta, zadržao svoj pogled na njenom malom dekolteu, da bi potom nestao.
Njegova pojava unela je nemir u njenoj čistoj duši, i ona je predosećala da Strahinja neće stati sa svojim prohtevima. Pretpostavljala je da je rođen u uglednoj porodici, da su mu davali i,,ptičija mleka”, kako se pričalo u narodu, za takvu vrstu ljudi, i da je i sada želeo da dobije ono što mu ne pripada, a ona je ta koja treba da bude posrednik između njega i Nare. A žena, kakva li je to žena, kada joj je teško da pođe sa mužem, traži oproštaj i razumevanje od ćerke, porazgovara sa porodicom koja ju je othranila i školovala. Pokazao joj je jednom fotografiju te žene, koja je rodila Naru, nosila je devet meseci ispod srca i, uopšte joj se nije dopala. Ta ne izlazi iz salona lepote, nije prirodna ni spolja ni iznutra, hladna je, odbojna, kruta. Njegovog oca nije poznavala, ali po priči, rekla bi da je častoljubiv, da voli red i čistoću, pomalo povučen i umetničke prirode, a upravo je Nara takva, čak i oči ima na dedu. I Strahinjine oči su bademaste, ali hladne, a kosa boje kestena. Nara je ipak bila drugačija, bilo je sve što je pomislila, i što ju je u ovom trenutku tešilo. Pa ipak, nije mogla da sudi roditeljima, i rešila se da uveče prizna sve Nari.
Izašle su u baštu i sele na kamenu klupu. Nara je osećala da mama ima nešto važno da joj kaže. Otkad se vratila kući, sa izleta, koji je škola organizovala u Vrnjačkoj banji, mama je bila tiha i zamišljena, a oči su joj bile zamagljene kao da je plakala. I sada je bila nečujna, a oči su joj se ispunile suzama. Razmišljala je kako da započne razgovor od trenutka kada je stigla kući. Nije htela da odugovljači, jer bi se predomislila, već je odmah prešla na razgovor o roditeljstvu.
– Dođi, dušo, bliže meni – zamolila je majka. – Hoću da znaš da si Dušanu i meni bila najveća radost kad si ušla u naš dom.
– Znam, toliko puta si mi pričala o tome. I vi ste moji najdivniji roditelji na svetu – mazila se ćerka. – A jesam li ja dobra ćerka?
– Bolju nisam mogla da dobijem od Boga. Ali, ne znam… Da li ćeš misliti isto o nama, tvojim roditeljima, kad budeš čula ovo. A vreme je da ti kažem. Godinama sam ćutala i krila jednu tajnu od tebe.
– Kakvu tajnu? – Nara je podigla svoje krupne, bademaste oči, koje su svetlele u noći, i uozbiljila se. Znala je da to ima nekakve veze sa njenim rođenjem… Da se tu krije nekakva tajna. Srce joj je snažno lupalo, i majka je to čula, podigla joj je glavu, i zagledala se u njene oči, oči nežne, koje je toliko volela, i brisala suze koje su kapljale sa njenog lica. Njena mala, slatka, sićušna devojčica, koja je izrasla u prelepu devojku! Uspomene su se nizale, jedna za drugom, od njenog dolaska, pa sve do danas. Šta li će biti kada čuje istinu?
– Neću da te držim u neizvesnosti. Reći ću ti sve. Ali, molim te da me ne prekidaš. Radi se… O tebi. Mislim, tajni tvog rođenja.
– Mama, o čemu ti to pričaš?! – podigla je ton i digla se sa klupe.
Mama je na stolu ugledala jednu lalu. Nije znala otkud ona tu. Ali, uzela je i vrtela u rukama. Setila se priče o Palčici, priče koju nikada Nari nije pročitala. Mnogo joj je pričala, i svake večeri čitala bajke, ali ne i ovu. Izgleda da je nikada neće ni pročitati. Dovoljno je bilo što je držala lalu u ruci, i time joj nagovestila da je ona usvojena.
– Poslušaj me, kćeri, molim te.
Ispričala joj je da se mlada udala, da nije imala više od osamnaest godina, odrekla se sebe, studija, svojih devojačkih snova zbog ljubavi, iako su joj roditelji bili iz dobrostojeće porodice i mogli da joj plate školovanje, ali ona se zaljubila, želela da postane supruga i majka, zavolela Dušana, koji je bio desetak godina stariji od nje, i imao svoj posao, a maštao o porodici, i ona je zbog njega i svoje želje za majčinstvom i toplim domom, odustala od školovanja. Njihov brak je bio pun ljubavi, nežnosti, poštovanja, vernosti, ali žalili su što nisu mogli da dobiju decu. Išli su na razna ispitivanja, mislili da nisu kompatibilni, i da zato ne mogu da imaju dete… Ali, ispostavilo se da su oboje neplodni, i sve i da se razvedu i ponovo venčaju, ne bi ostvarili svoj san… Dušan o razvodu nije ni pomišljao. Oboje su se silno voleli, poštovali, verovali jedan drugome, a takvih brakova je bilo sve manje. Razmišljali su šta da rade, i Dušanu je sinula jedna ideja u glavi.
Ništa joj nije rekao. Hteo je da iznenadi i nju i porodicu.
– On je stvarno bio divan čovek i podržavao me da otvorim cvećaru. Pomagao mi je i u kućnim poslovima. A nisu svi muževi kao on.
– Pa šta je dalje bilo? – interesovala se ćerka.
– Evo, ovako je bilo… Pozvao je naše roditelje na večeru. Bili su tu i kumovi… Sećaš se, kuma Zorana i kume Ane… Oni su tu bili. Pitao me je pred svima da li želim da usvojimo dete.
Nari je sve postajalo jasno. Raširila je svoje oči, sela pored nje, i slušala je.
– I ti si pristala, je li? – pitala je Nara.
– Jeste, pristala sam. Jedno godinu dana smo išli po sirotištima, domovima za nezbrinutu decu, raznim ustanovama… Slali smo i molbe… Tražili smo dete, i dobili smo. On je hteo da to bude devojčica koja već zna da govori, igra se… Ali, ja sam želela bebu. Išla sam tako od jednog do drugog kreveta… I ugledala sam sićušnu, malu devojčicu, bademastih očiju, a svetle kose, kose boje meda… I uzela sam je. Od tada sam znala da će biti moja. Samo moja devojčica. I njegova. Naro… Ti si naša devojčica. Znaj da smo te želeli i živeli za tebe.
Priznala joj je konačno, a u srce joj se uvukao strah da je ne izgubi.
– Ali, kako si mogla… Da kriješ to od mene?
Nara je zaplakala, a majka je zagrlila.
– Želeli smo da ti kažemo, ali kad god bi se ukazala prilika, odustali bi, plašeći se da te ne izgubimo. Kada se Dušan razboleo i pao u postelju, mesecima sam ga negovala, i molila ga razgovara sa tobom, da ti bar on prizna, ali on je samo okretao glavu od mene, a noću bi plakao… On, koji je muškarac, koji nikada nije plakao, sem kada smo te doneli u kuću i kada me je zaprosio… Pa ti i ne znaš koliko te je on voleo. Nisi mogla da imaš boljeg oca i muža. Ali, složio se sa tim da ti kažem kada budeš napunila osamnaest godina… I mislim, ne bih ti rekla, da se nije pojavio… Tvoj biološki otac. To je onaj gospodin u elegantnom odelu, što sam ti ga predstavila kao očevog poznanika… Zapravo, on je došao da te traži.
– On je moj otac? A šta je sa mojom pravom majkom? – Nara se interesovala za svoje biološke roditelje, a Natašu je svaka njena reč bolela. I to što ih oslovljava sa mama i tata… A tek je čula da je usvojena… Kao da su sve godine truda, rada, ljubavi, i žrtve za nju, nestale za jedan dan…
– Reći ću ti… – progutala je knedlu i nastavila. – Oni žive zajedno. Nisi vanbračno dete, ako si to mislila… Ne, oni su bili mladi, nezreli, i nisu bili spremni za dete… Tako mi je rekao taj čovek… Eto, to je sve što znam. Ali, kaže da se kaju. A ti si moje dobro dete, imaš veliko srce, i sigurna sam da ćeš u njemu naći oproštaja.
Nara je razmišljala… A onda je rekla da želi da se upozna sa njima, ne mareći za to kako se mama oseća.

***

Narednog jutra, pozvali su Strahinju da dođe i da se vidi sa Narom. Nataša se plašila kako se sve to izgledati, a Nara je bila uzbuđena, posebno kad joj je otac rekao da bi i njena biološka majka, volela da je vidi.,,Ona inače ne ide u goste, ali ti bi mogla da dođeš kod nas”, predložio je, a Nara je zamolila mamu da je pusti da ide kod njih, i Nataša se složila. Nikome se nije žalila, čak ni baka Emi, koja je sve to posmatrala iz prikrajka, ali ni njoj se nije svidela porodica u kojoj je rođena Nara.,,Moj otac je u Grčkoj i gradi hotel, ali kad dođe, predstaviću te i njemu.”, pričao je on i dalje, gledajući krajičkom oka u lepu udovicu. A baki ni to nije moglo da promakne, i upozorila je ćerku da se čuva. Brinula se, a imala je i za šta.
Strahinja je bio lukav čovek, manipulator i ženskaroš. Žena je znala za njegove avanture, znao je i otac. Međutim, ono što otac nije znao je na koji način dobija ono što želi. Nisu sve želele da mu se predaju, pa je on primenjivao silu, pretnje, zvao sa lažnih brojeva, nasrtao na devojke, manipulisao sa njima, ucenjivao ih… U početku je bio pristojan i prema Nataši. Dolazio je zbog Nare, ali i tu je imao interes, a to je da mu otac prepiše sve što ima, pa i hotele, i žena ga je podržavala u tome; dolazio je i zbog Nataše, jer mu se ta žena sviđala više nego ijedna druga. Njena zrela lepota ga je uzbuđivala, i njene sočne usne, grudi male ali pune, kao dve breskve, i njen vitki stas. Bila je mala, slatka, kao lutka.,,I ta njena kosa…”
A ona mu nije davala nikakve znake i poštovala ga je samo kao oca svoje usvojene kćeri. Ponudila bi ga sa nečim, da li pićem ili kafom, kolačima, i držala se podalje od njega. Približavao joj se, počeo da deli komplimente, pozivao na večere, ali ona je odbijala njegova udvaranja.