Бојни ме поклич призива,
одлуку велику изазива
Вапај ми браће непрестани
поручује:”Долази нам, већ касниш”
Одазвати им се моја је жеља,
прошла су одавно времена мира
несташе радости и весеља
ово је изнад наших оквира.
Родна се груда бранити мора,
на рођењу ми је записано,
и када лице заврви од бора
у грудима завек уклесано.
Душмански ратник чека
браћу је силну посекао,
ал види и он издалека,
себи равног није дочекао.
Тек кад нам се сабље сударе,
најзад ћемо се оба смирити,
а после ће се гаврани утваре
пораженим слатко нахранити.
Не оплакуј ме више вољена,
буде смехом, срећом озарена
Не желим те таквом памтити,
Ако ти се већ нећу вратити.
Тек рођеном пренеси сину
да отац за слободу погину,
и он ће када дође мучно време
понети тескобно жртве бреме.
Знај да нема лепше врлине,
Знај да нема веће почасти
Него да за другог живот даш,
И да му живот можеш спасти.
