Prolog
„U svojim maštanjima, ja sam često – veli on – dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude, kad bi se to najedared odnekud zahtevalo; a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni sa kim u istoj sobi.“
– Dostojevski, „Braća Karamazovi“
Godinama kasnije, ponovo sam se setio njega. Ja iskreno mislim da ga nisam nikad ni zaboravio, samo sam se pravio da jesam; svejedno, dugo mi vremena nije padao na pamet. No čudno je, zaista, što nije bilo nikakvog naročitog razloga da ga se baš sad – odjednom – setim. A još je čudnije, opet, što od tad neprestano mislim o njemu, i ubrzo sam pronašao u sebi razloge da ga se prisećam, ako ni za šta drugo, onda makar da nadoknadim ovaj zaborav. I sve vreme se pitam – šta se dešavalo, onomad, u toj njegovoj duši? O, kako bih to želeo znati! Ali ne znam, ni ja nit iko drugi; samo on, ako je bio svestan, i samo Bog, ako postoji. Zato i uzeh sad pero u ruke, s namerom da sve ispričam, da izbacim priču i pitanja iz sebe, da se otarasim sećanja koje me muči; možda ću tako bolje razumeti…
Na kraju uvek i ostaje priča, o svetima i grešnima, i onima između.
