Petak je. Majušnom činiš me.
Iznova otkrivam šta znači ćutanje,
iako njegove redove odavno ispisujem.
Životni bukvar za čitanje iznova i iznova, zovu ga mnogi.
Pa iako takav, često se guši u prašini zaturen na nekoj polici
sačinjenoj od bezbroj ponedeljaka.
Ne grešimo kad nas izdaje snaga pred nekim.
Tu je taj kamičak koji žulja, pa su cipele teže, dok dani
k’o plašljivi zečevi, neprimetno beže.
Jedino Sunce, uprkos svemu, iznova rađa se.
A Sunce kad jesam, Sunce moram i biti!
Svu toplinu u sebe sliti i zrake svoje,
umesto tvojih ruku oko sebe obaviti.
Subota je. Ona uvek liči na mene i leto.
Mirisaće nedelja na kakao, a grad na mokre ulice posle jesenjih kiša. Miris peciva širiće se ulicama, a penzioner na klupi sunčaće svoj šešir iskusno pred zimu.
Svi će brzo hodati pored mene.
Jedni glasno, drugi tiho – kako ko.
Od ponedeljka čekam Mesec i ljubavi more duboko, duboko…
