HIPATIJA, ŽENA KOJA JE SLOBODOUMNOST PLATILA ŽIVOTOM

Naletela sam skoro na priču o Hipatiji, ženi koja je životom platila svoju slobodoumnost. Živela je u Aleksandriji, na samom izmaku helenističkog doba i bila jedan od poslednjih stubova helenističke kulture. Otac joj je bio poznat filozof, rešen da kćerki pruži najbolje obrazovanje tog doba. Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom. Obrazovanje žena iz viših klasa u Egiptu nije bilo neuobičajeno. Te žene su se udavale za dosta starije muškarce i imale su obavezu da, nakon njegove smrti, brinu o obrazovanju zajedničke dece, a Egipat je svakako oduvek bio nešto liberalniji po tom pitanju od Stare Grčke. Ali i u takvoj atmosferi, Hipatija je odskakala od sredine. Nikada se nije udala, niti je isticala svoju lepotu i ženstvenost, ali je posedovala prirodnu harizmu. Njena nesreća je bila to što nije bila samo veoma obrazovana, već je postala i uticajna. Imala je svoje učenike, a njena predavanja su posećivali poznati intelektualci, pa čak i neki akteri političkog života. Pored toga, živela je u teškim vremenima pada paganskih religija i uspona hrišćanstva. Iako nije marila za pagansku religiju kojoj je pripadala, niti je praktikovala, poštovala je tradiciju iz koje je potekla i kritikovala je ekstremizam i političko angažovanje tadašnjih hrišćana. To nije odgovaralo hrišćanskim vođama tog vremena, među kojima se posebno isticao patrijarh Kiril. Iako nije ništa direktno uradio, bila je javna tajna da je baš on nahuškao masu na nju, izvukli su je iz kola dok se vraćala sa predavanja, skinuli golu, pretukli do smrti, a onda brutalno pokidali delove njenog tela i vukli ih po ulicama. Njena smrt se smatra i konačnim padom helenističke kulture i definitivnim propadanjem u Srednji vek. Ova priča me je navela na razmišljanje. Današnje vreme nam je donelo mnogo više slobode govora, ali jasno je da je ta sloboda prividna. Suštinski, sve je isto kao i tada. Možeš da pričaš i pišeš šta hoćeš, ali ako tvoj uticaj postane prevelik, a usput, neusklađen sa glavnim društvenim tendencijama, stradaćeš. Jedina razlika je u tome što linč danas nije fizički, nego medijski. Razvlačiće te po televizijskim emisijama i internet portalima, špijuniraće tvoje profile na društvenim mrežama i izvlačiti iz rukava najprljavija moguća tumačenja. Gađaće te komentarima kao govnima. Iskopaće tvoje greške iz mladosti i naterati te da ih skupo platiš. U najgorem slučaju, izgubićeš posao, društveni život i duševni mir. Sreća u nesreći je to što danas svako čudo traje tri dana. Trese se gora, trese, i kad prestane da se trese, više nije zanimljiva. I oči gladne krvi i usta puna prljavštine se okreću prema sledećoj žrtvi. Hipatija je umrla zbog svojih izbora, ali je ipak pamtimo. Da nije, možda ništa o njoj danas ne bismo ni znali. Jer senzacija je ono čega smo gladni, tuđeg mraka i tuđe nesreće. Kome još trebaju srećni ljudi?