Želja

Zaglavljen u popodnevnoj gužvi, autobus na liniji 23, lenjo se vukao kroz grad. Stajala sam oslonjena o hladnu metalnu šipku i posmatrala kroz zaprljana stakla. Sa druge strane prozora videla sam samo blede konture sveta koji juri. 

Ovu tišinu su prekinula dva muška umorna glasa.

Jedan od njih je na javi govorio ono što mu je san: ,,Kad odem u penziju, kupiću bicikl. Voziću uz reku, rano ujutru, kad je sve tiho”. 

Onaj koji sedi do njega ushićeno je uzvratio: ,,Ja ću na selo. Zasadiću baštu. Gledaću zeleno prostranstvo”. 

Slušala sam te krhke snove izgovorene u par rečenica i pažljivo umotane u reč ,,kad”. Zapitala sam se šta ih sprečava da to urade sada.

Pre nego što sam pokušala da ga pronađem odgovor je došao, baš od tog jednog glasa, blago i nežno, kao odustajanje.

 – Još sedam godina, pa mogu da se opustim. Još sedam godina i vise nema posla, ni sefova ni zadataka! – progovarao je. 

Sedam! U tom momentu sam osetila tugu. Sanjivu, poznatu tugu, onu koju osetiš baš onda kada nešto izgubiš. Pitala sam se šta su ova dvojica umornih ljudi izgubili. Onda se setih da nisu samo oni koji gube. Svi mi, ponekad, gubimo sebe, prepuštajući se obavezama. Nekada nas uče da se život živi kasnije, onda kada sve završimo, onda kada zaslužimo i onda kada prođe gužva. Ponekad se previše trudimo drugome da ugodimo. Nekada dajemo poslednji atom snage drugima, a kada dodje trenutak da nešto uradimo za sebe može nam te iste snage ponestati. 

Možda zato biramo da čekamo. Možda biramo da dočekamo i ostvarimo svoje tihe želje u vremena kada ćemo imati dovoljno elana.

Možda čekamo. Možda ne. 

Zasigurno njih dvojica čekaju, ali život ne. Život ne zna da čeka.

Život se događa, baš dok zamisljas taj bicikl koji nisi kupio, dok maštaš o bašti koju bi zasadio. Život se događa baš u toj senci, dok stalno odlažeš, a želja u tebi tinja. Zato, počni sada. Počni polako, nesigurno, kako god umeš, ali ne odustaj od sebe. Ne odustaj od tih želja, koje čekaju da se nešto završi da bi smele da se dese.