Železničke stanice su uvek bile mesta sastanaka i rastanaka. Mesta koja su pamtila velike ljubavi, jake zagrljaje. Mesta koja su uvek bila ispunjena raznim emocijama kao što su sreća, radost, nestrpljenje. Stojiš na peronu i čekaš taj jaki zvuk, čekaš da vidiš tu veliku i gordu mašinu, čekaš da stane. Pa onda među mnogo ljudi tražiš te jedne oči, ugledaš ih i sve u tebi procveta. Proživljavaš svoju renesansu i ponovo želiš da živiš čuveno ‘ carpe diem ‘ *. Sve je ponovo lepo i sve ponovo ima smisla.
Sa druge strane idu one druge emocije, tuga i neizvesnost kad treba da se oprostiš od voljene osobe. Kad znaš da će je voz odvesti kilometrima daleko, najradije ne bi kročio u tu stanicu ali to je život. Vozovi su tu da dolaze i odlaze.
Ali jedna železnička stanica više nikad neće biti ista. Više nikad neće biti mesto srećnih sastanaka. Nad njom se nadvio crni veo koji će je zauvek pratiti. Na toj stanici je život stao jednog sasvim običnog dana, jednog 1. 11. 2024. u 11:52. Stao je život za tu stanicu. Stao je život za Novi Sad. Stao je život za Srbiju. Njih 16 je otišlo jednim vozom ali malo drugačijim, nebeskim, sa kartom u jednom smeru. U raj je otišlo 16 nevinih duša, bez pozdrava, bez zagrljaja, nisu planirali da će ići tim vozom. Našli su se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bar da nisu, da je svako od njih otišao po minut ranije. Ali prosto je nemoguće da na tako velikom mestu ne bude ljudi.
Nikom nije trebalo da se desi, nikom nije smelo da se desi. Niko ne zaslužuje tu bol i tu patnju.
Jedna je devojka preživela, zove se Teodora. Teodora u prevodu znači ‘ dar od Boga ‘. To mi ima baš neku simboliku, kao da ju je ime zaštitilo i ona svojim imenom dobila taj dar od Boga, šansu za novi život.
Ta železnička stanica više nikad neće biti ona železnička stanica. Zauvek će ostati ono nešto u vazduhu, neko sivilo, neki bol. Zauvek će bar na sekund ponovo biti aktivan onaj video od 11:52. Novi Sad više neće biti isti.
Srbija više neće biti ista što je dobro jer odavno nešto treba da se menja ali nikako nije trebalo ovo da se desi da bi promene krenule, a desilo se.
* carpe diem – ugrabi dan – smatra se kao glavnim motom renesanse
