Ћеркин стан, мој терен: Операција “Лекција из хаоса”
Било је то једно лето, врућина да ти мозак прокључа, кад ми ћеркаона моја мала принцеза (сада већ озбиљна жена са озбиљним годишњим одмором), дође и рече:
„Тата, идем на море, молим те, припази ми на стан. Само заливај цвеће, провери пошту, знаш, стандардна ствар.“
„Наравно, ћерко,“ кажем ја, са осмехом од уха до уха, а у глави ми већ кликће нека идеја. Видиш, Ћера је увек била уредна, стан јој као из каталога – све на свом месту, фрижидер пун, ауто наточено гориво, пешкири сложени као у хотелу са пет звездица. Али, брате, сетио сам се оних двадесет и кусур година кад је она била мала, кад је кућа била бојно поље, а ми, родитељи, у сталном рату са хаосом. И рекох себи: „Е, сад је време за малу лекцију!“
Операција „Испразни све“
Прво сам кренуо са аутом. Њен мали фијат, увек пун до врха, сјајан као да иде на сајам аутомобила. Узех га, одвезох се до комшијске пекаре, па до перионице, па до ујака на кафу, па до пијаце – и тако пар кругова кроз град. Бензин? Отишао у легенду, иглица на резерви, лампица трепће као дискотека. „Е, Ћеро, сад ћеш знати како је кад тата мора да вози празан резервоар!“ – мислим се.
Онда, фрижидер. Отворим га, а тамо – рај! Свеже воће, јогурти, нека салама што мирише као да је из Италије, сокови, чак и оне њене „здраве“ смеса за смути. Кажем, „ово је превише за мене старог!“ и кренем у дегустацију. За три дана, фрижидер је изгледао као да је преживео апокалипсу – само мало кечапа и пола лимуна остало. Остатак? Па, комшија Драган је помогао, а и мачка од комшинице је добила пар залогаја.
Хаос у стану
Купатило? О, то је било ремек-дело! Пешкири на поду, као да је неко правио тврђаву. Прашак за веш просут, веш бачен у стилу „уметничка инсталација“. Ходник? Ципеле разбацане као да је био маратон, а ја изгубио све трке. Дневна соба? Кауч пун мрвица од чипса (добро, то је можда било случајно, уживао сам у фудбалу). Цвеће? Е, то сам залио… једном.
Ћеркин повратак
Враћа се Ћера са мора, препланула, осмех до неба, кад улети у стан. Прво чујем кључ у брави, па онда тишину. Онда врисак:
„ТАТА! ШТА СЕ ДЕСИЛО?!“
Уђем у стан, а она стоји насред ходника, окружена ципелама, гледа у празан фрижидер као да је изгубила смисао живота. „Ауто, тата! Нема бензина! Купатило изгледа као да је ураган прошао! Шта је ово?!“
Ја, мирно, са шољом кафе у руци, кажем: „Ћерко моја, сад видиш како је било нама двадесет и кусур година! Хаос, празан фрижидер, ауто на резерви – добродошла у родитељски живот!“
Она ме гледа, очи велике као тањири, па крене да виче: „Тата, ово није смешно!“ Али онда, полако, почиње да се смеје. „Ти си луд!“ каже.
Лекција и помирење
Наравно, нисам ја толико бездушан. За дан-два, уз њено гунђање и мој кез, средишмо стан. Напунисмо фрижидер, одвезох ауто на пумпу, пешкире сложисмо (добро, она их је сложила, ја сам само бодрио). На крају, седнемо уз кафу, а она каже: „Тата, признајем, мало сам била неуредна као мала. Али ово је било претеривање!“
„Е, ћерко,“ кажем, „лекција је научена, а сад да уживамо. И следећи пут кад одеш на одмор, остави ми бар мало пива у фрижидеру!“
Dalibor
