Радионица Ума.
млади занатлија по имену Радован. За разлику од осталих мештана, који су радили у ковачницама, млиновима и на пољима, Радован је имао једну необичну радионицу — радионицу у свом уму.
Сваког јутра, пре него што би изашао из куће, он би се на тренутак зауставио, затворио очи и ушао у ту невидљиву радионицу. Тамо није било алата од гвожђа, нити дрвених полица. Уместо тога, стајали су алати од мисли: чекић од одлука, тестера од навика, и једно велико огледало у ком је могао да види не оно што јесте — већ оно што може постати.
Једног дана, док је поправљао једну од својих навика, у радионицу је ушао старац са дугом белом брадом. Нико га у селу није познавао.
„Шта то радиш, младићу?“ — упита старац.
„Обликујем себе“, одговори Радован. „Сваки дан мало по мало. Желим да постанем човек који ће оставити добар траг.“
Старац се благо насмеши.
„Многи мисле да се човек гради делима која свет види. Али ти си схватио истину — човек се прво гради у себи. Оно што створиш у својој унутрашњој радионици, једног дана постаје твоја животна прича.“
Радован се замисли.
„А шта ако погрешим у обликовању?“
„Погрешићеш“, рече старац. „Сви погрешимо. Али права мудрост је у томе да се вратиш у своју радионицу и поправиш оно што није добро. Тако се гради карактер.“
Када је Радован отворио очи, старац је нестао. Али његове речи остале су урезане дубље него било који алат.
Од тог дана, Радован је живео свесно, пажљиво, и са намером. Сваки избор, свака реч, свака одлука — била је део његовог унутрашњег заната. И временом, људи из села почели су да примећују да у његовој близини постају бољи, мирнији, племенитији.
Тако је Радован, без велике славе и без великих дела, оставио свету најлепши траг — себе, обликовањем изнутра.
И за крај:
Сваки човек је занатлија свог карактера. Оно што стрпљиво обликујеш у себи, постаје траг који остављаш у свету.
Далибор
