не свиће ми са Сунцем на истоку,
но за тебе ја сунцокрет бивам
мозаик је моја рука на твом боку
док јуриш ми лице знатижељним погледом,
а ја бежим,
бежим
луцидно око моје, у бегу наслућујеш страх
стежеш ме чврсто, тераш на дрхтање
суза сузу стиже, имаш ме нагог
створила си потоп у пустињи мене
вечност прође, мирније дишем
пратиш ми дах, спремаш иглу и конац
не пушташ ме из загрљаја
и скројени тонемо у сан
пламена ти коса одраз душе детиње
сунцокрет сам, о Сунце, из сна дижеш ме
али жмирим, ослепећу, на Еден сећаш ме
топе ми се крила јер сам близу светиње
