O, kako samo želim
da verujem u tebe…
Da predam svoju sudbinu
u tvoje ruke
sa dubokim znanjem
da ćeš me učiniti
dovoljno jakom
da delam ispravno
i da konačno stignem
na to obećano rajsko mesto
na kraju puta
znajući da ti si svetlost
koja prodire
kroz zenicu oka moga
i tu postaje svetionik.
Ne znaš koliko čeznem
da svuda oko sebe vidim i osećam
znake tvog isceljujućeg prisustva.
Ali tvoja čuda su
selektivno podeljena
i ne pripadaju svima.
Pitam se
kako odlučuješ
ko dobija,
a ko gubi.
Sva ljudska stremljenja
usmerena su ka tome
da ovaplote tebe.
Kroz moć
kroz uticaj.
Kroz očinsku brigu
i bezuslovnu ljubav.
Kako god.
Koga briga
da li su u nama
ili iznad nas.
Pogledaj me,
razgovaram sa tobom
kao da zaista verujem
da postojiš.
Patetična sam.
Premda…Volela bih da postojiš.
I da postojiš u svom najčistijem obliku,
onako kako si zamišljan, kako si željen
onako kako se odvajkada
čeznulo za tobom.
a ne ovako kako nam se prikazuješ,
kao čovek.
Grešan.
Surov.
Nemaran.
Ti zapravo nisi svetionik, sada shvatam.
Ti si ogledalo.
Reflektuješ nazad ka nama
sve ono što zapravo jesmo.
Ti nisi nada.
Ti si naš nedostatak vere
u sopstvenu dobrotu.
Kontradiktoran si
jer i sami smo sastavljeni
od suprotnosti.
U svemu te tražimo
jer ne umemo
da prihvatimo sebe.
Zato si nam toliko potreban,
da kroz tebe i tvoju veru u nas
osetimo da naše
sićušno postojanje
u beskončno deljivom i širećem
prostoru i vremenu
ima bar nekog smisla.
Da se ne rađamo i ne umiremo
kao trava
u zaborav iz zaborava.
Izgleda da je Desanka znala sve o tebi.
Izgleda smo svi oduvek znali.
Izgleda da si nam postao navika.
Navika da gledamo u zvezde
i u njima prepoznajemo
sopstvene magline i lutanja.
Da prepoznajemo sopstvene suze
u kiši koju rasipaš sa neba
i svoje raspadajuće, smrznute dubine
u parčićima leda
koji dobuju po krovu.
Sve što mi jesmo neporecivo je
povezano sa tobom.
Možda zato nikako ne možemo
da te se odreknemo.
Možda je tvoje postojanje jedini dokaz
da i mi postojimo.
