Beograd je leti imao poseban miris. Nekima to ništa nije značilo, ali ona je znala. Taj miris je imao njegovo ime. Bio je spoj uzavrelog asfalta, lipe i neizgovorenih reči koje su visile između njih dvoje svakog jula, avgusta i poneke pretople septembarske noći.
Njih dvoje nikada nisu bili “zvanično”. Nisu imali godišnjice, nisu slavili mesece, nisu obećavali. Ali svako leto, kao da je bilo rezervisano za njih. Nisu se dogovarali. Jednostavno bi se desilo. Pojavila bi se u njegovom stanu, gore, iznad grada, s pogledom na Kalemegdan i svetla koja trepere kroz sparnu noć.
On bi otvorio vino, ona bi nalila martini. Njene duge noge prebačene preko naslona fotelje, njegova tiha muzika u pozadini. Nisu im trebale velike reči. Ćutali su s razumevanjem koje se ne uči. Bili su dvoje ljudi koji su prepoznali jedno drugo u svetu u kome niko nikoga više stvarno ne vidi.
Jedne noći, to veče koje će joj ostati zauvek urezano, bilo je neobično tiho. Ulica ispod njih je spavala, grad je bio neobično miran. On je seo do nje, polako, ne narušavajući trenutak. Prstima je prešao preko njenog kolena, pa niz butinu, bez žurbe. Pogledali su se.
Nije joj rekao da je voli. Nikada nije. Ali sve u tom pogledu, u načinu na koji joj je dodirivao rame, u tišini kojom ju je pokrio dok su zajedno ležali pod zvezdama, govorilo je više nego hiljadu reči.
Te noći su vodili ljubav sporo, gotovo oprezno. Kao da svaki pokret mora da se upamti, da se ureže u kožu. Nije bilo naglih pokreta, ni strasti koja gori i prođe. Samo dlanovi na leđima, usne na vratu, uzdasi koji se mešaju sa letnjim povetarcem. Bila je to noć puna ćutanja koje je govorilo sve.
Ujutru je otišla bez mnogo reči. Kao i uvek. I on je ostao, gledajući kako joj silueta nestaje niz stepenice. Nikada je nije zadržao. Nikada ga nije molila.
Godine su prošle. Više se ne viđaju. Više ne dolazi na njegovu terasu. Umeđu vremenu se udala. Ima svoj život, mirniji, drugačiji.
Ali kad krene leto… kad prozor prvi put ostavi otvoren u junu, pa u sobu uđe onaj poznat miris Beograda, u grudima joj se nešto stisne.
Seti se njega. Njih. Tih noći kad su se voleli bez reči. Kad je čulo bilo jače od obećanja. Kad su ćutali i znači li ti i značim ti bilo jedno te isto.
Tad joj srce zaigra. Na trenutak bude i srećna i tužna. Jer zna da se takva leta više nikada neće ponoviti. I da je, negde tamo, u tom stanu iznad grada, ostalo jedno parče nje koje nikada nije otišlo.
I da će, dok god bude mirisalo leto, postojati neko u njenom srcu čije ime će čuvati samo za sebe.
