1. poglavlje
Neobična svetlost padala je na lice zatvorenice kojoj je bilo blizu pedeset godina, a sačuvala je svoju lepotu i vitkost uprkos godinama provedenim u sivoj ćeliji. Dobila je samo dve~tri bore na čelu i kesice ispod očiju, ali koža joj je ostala čista i svetla kao porcelan, da su joj i mlade zatvorenice zavidele i raspitivale se, Ko je ta zatvorenica?
Stražari su je štitili i izdvajala se od drugih jer je bila poslušna i sve dužnosti je obavljala na vreme. Prethodnih dana je bila pošteđena zbog odležanog gripa i iscrpljenosti, pa su je izvodili samo u šetnju i na sunce. A njoj su prijale te kratke šetnje oko ograđenog dvorišta i sam pogled na plavetnilo i jutarnju svetlost koja joj je davala snagu i svežinu. I u detinjstvu je posmatrala izlaske i zalaske sunca. Sedela bi na obali reke, daleko od svih, držala noge u vodi, sklopljenih očiju, i slušala pesme sa Čarde. Samo ona, tišina oko nje, i ništa joj više nije bilo potrebno. Nije marila ni za koga. Možda bi i sada bilo tako, da nije imala Bogdana. A njega se sećala svakoga dana. I on se rodio jednog sunčanog dana, pre više od dvadeset godina, i dan je bio topao i prijatan, kao ovaj prolećni dan. Sigurno je porastao, studirao, osnovao porodicu i zaposlio se negde ili ga je Boško zadržao u firmi. Ništa nije čula o njemu. Ni jedno pismo nije dobila. Nikad je nije posetio. Šta li je sa njime? Postavljala je sebi jedno te isto pitanje, sedeći na klupi u dvorištu. Mogla je samo da mašta dok je u ruci držala njegovu fotografiju na kojoj je bio dečak sa kratkom, smeđom kosom i krupnim plavim očima. Nije je ispuštala iz vida otkad je stigla u ženski zatvor. Prve godine je izgubila i napravila je buku zbog čega su je stražari smestili u samicu. No, jedna stražarka, videvši koliko joj znači fotografija, potrudila se da je pronađe. I pronašla je. Od toga doba, stražarka Daša i zatvorenica Selena postale su bliske. Daša je bila istih godina kao Selena i štitila je, a Selena je njenoj deci pisala sastave iz srpskog i francuskog jezika. Videlo se da je inteligentna i načitana žena. Dosta je znala i o istoriji balkanskih naroda i pratila sva dešavanja u svetu. Daša joj je donosile novine i stručnu literaturu da čita. Najviše je interesovala arheologija. U zatvoru je svašta naučila i pročitala. Od zanata do nauke. Da je posle gimnazije upisala arheologiju, drugačije bi sve bilo. No, njena porodica je više gladovala nego što je imala, i ona je morala da se snađe i preživi. Pričala je ona Daši o tome. I kako je živela sa četiri sestre i dva brata u jednosobnom, skučenom stanu, i kako su se zlopatili, i da im je baka Dušica sa salaša slala hrane i novca od prodaje povrća, ali sve to nije bilo dovoljno i, Selena, čim je stasala u devojku i završila gimnaziju, udala se za dobrostojećeg čoveka. Iz sirotinjske kuće prešla je u bogatašku porodicu. Muž joj je bio direktor trgovačke kompanije i dobro je zarađivao. Nema gde je nije vodio. Šta god bi zamislila, ostvario bi joj. Slao je na razne kurseve, vodio sa sobom na poslovna putovanja, poklanjao joj nakit i kupovao garderobu, plaćao joj za kozmetičara, upisao je u teretanu. Nije mogla da se požali. No, iznutra nije bila ispunjena i srećna. Njena priroda je bila strastvena i temperametna. Tražila je da se zabavi i provede, uživala u druženju sa muževljevim kolegama, pozivala ih na večere, a jedan kolega joj je naročito privukao pažnju. Njega nije viđala na prijemima koje je organizovala u muževljevu čast. On je često bio zauzet i Boško ga je slao na poslovna putovanja čak u Južnu Ameriku. Nekoliko godina je samo putovao. Kad ga je prvi put ugledala, Selena je ostala bez daha. Pravila se da ga ne primećuje, da je on kao i drugi, a srce joj je brzo lupalo. Da li je to bila ljubav ili strast, nije znala. Ono što je bilo sigurno je to da se nikad nije tako osećala pored Boška. I tu počinje njena priča koja je imala sasvim drugačiji epilog od onog što je očekivala.
