Изашао сам на паузу у службеном оделу.
Помоћни радник у школи:
Црно-плаво одело, трегери.
Скоро смотан дуван
остављао је тежак мирис.
Био сам опуштен и помало ружан,
такав је био и дан.
Али, не марим.
Не бих марио ни оволико,
да ниси прошла,
да касније нисам помислио како сам
баш због тебе приметио како изгледам.
Због тебе или твог голицавог осмеха?
Не знам.
Од тад облачим капут, очев и стар,
али покрива одело.
Не палим цигару,
док не пређем место где сам те срео.
Помало и застанем тамо
гледајући крошњу дрвета,
тражећи птицу којој си се осмехнула.
Никад је нема.
Мора да је одлетела за тобом.
Она је бар могла!
И нека је – срећан сам!
Јер да није, два би срца остала рањена твојим осмехом.
