Čime Vas je privukao svet književnosti i zadržao u svom okrilju?
Prvu priču sam napisala sa pet godina. Bila je inspirisana nekom epizodom ctanog serijala ,,Tom i Džeri”. Bila je smešna i naivna, ali sećam se da je u meni to što sam je napisala izazvalo veličanstveno osećanje postignuća jer eto, nešto sam stvorila. To osećanje imam i danas kad nešto pišem – tu čudesnu kombinaciju svesti o neograničenim mogućnostima, istraživanju nepoznatog i stvaranju novih svetova. Ta čarolija stvaranja me je uvukla u taj svet, ona me i zazdržava. Inače, kao dete sam obožavala avanturističke romane, ,,Vinetua”, ,,Legende o Kožnoj čarapi”, ,,Kroz pustinju i prašumu”, malo kasnije su došli Artur Klark i Džek London. Pored čitanja još od detinjstva, danas je za mene i pisanje jedna velika avantura koja daje začin životu.
Ludak i bezimena
Koju biste karakteristiku Vašeg pisanja izdvojili kao novinu u svom dosadašnjem romanesknom stvaralaštvu?
Ono što karakteriše moje pisanje je beskompromisna introspekcija, intenzitet i magija proizašla iz usaglašenosti sa prirodom i sopstvenim instinktima. Volim da preispitujem filozofske ideje i društvene norme, kao i adaptacije i devijacije ljudske psihe. Dubine ljudske duše su moja velika strast. Takođe, kad je poezija u pitanju, volim da se igram i da eksperimentišem sa stilovima i ritmom. Ne bih rekla da je to neka novina, to je prosto nešto što definiše mene kao stvaraoca.
Šta Vas je navelo da napišete priču o hrabroj i nepokolebljivoj Hipatiji? Koliko svog karaktera prepoznajete u njoj? Koja je univerzalna po(r)uka iz ovog teksta, pogotovo ženama?
Priča o Hipatiji je ostavila jak utisak na mene jer je potvrdila ono što sam i sama znala o ljudskoj prirodi i funkcionisanju ljudskog društva u svim vremenima i prostorima. Pojedinac koji na bilo koji način odskače i odbija da se prikloni vodećim ideologijama uvek će stradati, ako postane previše uticajan. Oni koji su gladni moći ne prezaju ni od čega da bi je se domogli i zadržali. Masom je veoma lako manipulisati jer se manipulacijom podstiče i preuveličava prirodna ljudska agresija i daje joj se opravdanje. Hipatija je po meni univerzalni simbol, ona je osoba koja ima stav i dovoljno je hrabra da ga izrazi i da živi svoju istinu. Verujem da bi isto prošla i da je bila muiškarac. Činjenica što je bila žena samo je učinila još ranjivijom i lakšom metom.
HIPATIJA, ŽENA KOJA JE SLOBODOUMNOST PLATILA ŽIVOTOM
Vaša pesma ,,Moje su oči tvoje ogledalo” odiše bolom, gorčinom i prkosom. Recite mi, molim Vas, kako razumete taj fenomen književnosti, i umetnosti uopšte, da nešto loše preobrati u dobro, sposobnost da tamu zameni svetlom.
To je pesma napisana za jedan konkurs i nastala je kad sam odlučila da izađem iz svoje zone komfora i po prvi put pišem o nečemu sa čim nikada nisam imala direktan dodir. Nisam imala iskustvo ni sa jednom vrstom nasilja, niti sam bliska sa nekim ko je prošao kroz to. Međutim, čitala sam dosta o tome i pokušala da se stavim u ulogu žrtve. Prkos je u mojim pesmama uvek prisutan, on je katalizator koji lirskog subjekta vadi iz najdubljeg mraka, ta nesposobnost da se prihvati nepodnošljiva stvarnost, trenutak kad svest ima dve opcije ili da se isključi i odvede lirskog subjekta u ludilo, ili da se bori, transformiše i nastavi da živi na neki drugačiji način. Sestra od tetke mi je jednom rekla da je moja poezija uznemirujuće utešna. Moram da se složim sa njom. Ne želim da verujem da ne postoji izlaz i zato kopam sve dok ne prokopam put napolje, ne samo iz fizičkog, već i iz duhovnog mraka. Nikad ne ostavljam svoje likove na cedilu.
Svaki Vaš stih otkriva duboku introspekciju i virtuozno približava nijanse Vaše duše. Zanima nas koliko autobiografskog ima u Vašoj poeziji, a šta je plod Vaše uobrazilje.
U poeziji uvek ima nečeg autobiografskog, čak i ako ne govori o našem ličnom iskustvu. To je ipak naše tumačenje, naš doživljaj tuđeg iskustva. Ono što ja, kao pesnik, želim da uhvatim, da dosegnem, jeste momenat kad neko lično iskustvo postane univerzalno. To onda znači da sam dotakla viši nivo istine, ne samo svoju istinu, već nešto kolektivno prepoznatljivo. To nije nešto što može da se forsira, poezija ne bi bila poezija da nije lična i iskrena, pre svega. Dakle, poezija je za mene potraga za istinom, svojom ili univerzalnom.
Vašem pronicljivom oku ništa ne promiče, te tako pored vernog prikazivanja sopstvenih bogatih unutrašnjih previranja, svojim čitaocima oslikavate narav neuobičajenih marginalizovanih ljudi u tetraptihu ,,Nevidljivi ljudi”. Kako ste došli na ideju da pišete o ovoj posve raznolikoj grupi ljudi koju mnogi ignorišu?
,,Nevidljivi ljudi” je nedovršen projekat, meni veoma drag. Svi mi volimo heroje, ljude koji su preživeli, koji su uspeli da se izdignu, da prevaziđu prepreke i dosegnu svoj san. Kroz njih se na neki način ostvaruje i kolektivni san. Ljudi u njima prepoznaju sve što bi želeli da budu i zato su velika inspiracija. Postoje i ljudi koji nisu uspeli da prevaziđu prepreke – oni koji su odustali, kao i oni koji se još uvek bore, ali bez uspeha. Ljudsko društvo ih ostavlja u pozadini. Međutim, njihove sudbine su jednako važne za ovaj svet. I oni su deo njega. Možda manje glamurozniji i svetliji deo, ali ipak važan. Niko ne želi da ih vidi jer oni simbolizuju našu senku, sve ono što posedujemo u sebi, ali odbacujemo. Svi smo i heroji i marginalci i sve ono između. Svi zaslužujemo da budemo viđeni i voljeni i da imamo šansu.
Budući da pišete i za decu, zanima nas iz kog ugla pristupate tom zadatku. U čemu se razlikuje pisanje ,,za decu” od književnih dela ,,namenjenih odraslima”?
Napisala sam nekoliko pesama za decu, ali to je bilo samo zato što sam htela i u tome da se oprobam. Nisam se pronašla. Pisanje za decu je mnogo teže jer zahteva da izađemo iz načina razmišljanja na koji smo navikli. Tu ne prolazi ni analitičnost, ni virtuoznost izraza, samo čista, prirodna emocija i razigrana mašta.
S obzirom na raznolikost Vašeg opusa, interesuje nas da li biste podelili sa nama koji je književni žanr najpribližniji Vašem senzibilitetu. Naime, da li se lakše izražavate u vidu horor priča, tekstova inspirisanih istorijom, romanesknih ili poetskih ostvarenja?
Roman je najbliži mom senzibilitetu jer dozvoljava opširnost, istraživanje, eksperimentisanje sa ličnostima i situacijama koje ih oblikuju i definišu, postepeno i detaljno građenje konteksta i atmosfere. Horor je začin koji ja skoro uvek dodajem u malim dozama, kao i malo koketiranja sa duhovnim doživljajima prirode. Što se poezije tiče, jedan pesnik mi je jednom rekao da sam ja pesnik čak i kad pišem prozu, jer uvek tu ima nečeg lirskog i poetičnog. Moram da mu verujem.
Da li postoji neko književno delo koje Vas je dotaklo, možda i uznemirilo, ali svakako napravilo tektonske promene u Vašem poimanju sveta?
Mislim da je sve počelo od dela Artura Klarka u detinjstvu, a konačno se potvrdilo kad sam pročitala remek-delo Stanislava Lema ,,Solaris”. To uzbuđenje čoveka dok stoji pred nepoznanicom, kao što je svemir kod njih, za mene je osećanje koje ne može da se uporedi ni sa čim. Kroz svoja dela uvek tragam i u svemu što otkrijem, pronalazim smisao. Volim kad me stvari privuku jer ih ne razumem kao što akteri u Lemovoj knjizi ne mogu da shvate okean, a ipak osećaju da on utiče na njih. Taj uticaj uvek vidim kao poziv da pogledam bolje ne bih li razumela.
U kom pravcu će se razvijati književnost i da li smatrate da će se promeniti njena uloga u društvu?
Ovo je veoma teško pitanje. Ovo vreme ne toleriše ništa što brzo i lako ne privuče pažnju. Upravo zbog toga se mnogi pisci i pesnici trude da menjaju formu, da je približe modernom vremenu ili se fokusiraju na javne nastupe, jer tu ipak postoji direktan kontakt sa publikom. I te promene su u redu. Dok god ima o čemu da se piše, književnost će postojati. Koliko će biti važna, manje je bitno pitanje. Dok god postoji čovekova potreba da stvara i prenosi određene vrednosti drugima, nebitno je da li će to učiniti kroz poeziju, muziku, film… Bitno je da se razumemo i povezujemo.
Intervju pripremila: Milena Stefanović
