Plava vila i moj dečak

Nekada davno, u tinejdžerskim danima moje mladosti, brinula sam o onim sitnim, a meni tada krupnim stvarima.
Brinula sam o ljubavi.
Kada će stići poruka od njega?
Da li ću ga sresti?
Hoće li mi srce zadrhtati kada ga ugledam?

Ali sve se to s vremenom gubi, nestaje, kao da taj deo života nikad nisi ni živeo. Od trenutka kada sam njega dobila, kada sam postala baš njegova majka — misli dobijaju drugačiji karakter. Jače su, emotivnije, ozbiljnije, brižne. Ponekad pune napetosti i beskrajno komplikovane.

Jer kada imaš dete sa posebnim potrebama, misliš samo jedno:
kada će izgovoriti reč „Mama“.

Devet godina smo radili, čekali, nadali se. Nekada mi se činilo kao da smo u crtanom filmu, i da nam treba ona plava vila koja će doći i učiniti čudo — da moj Vuk postane pravi dečak.

Da postoji vremeplov, moje ja iz prošlosti dobilo bi pismo od mene iz budućnosti u kojem bih napisala:
„Možda ti sada deluje kao katastrofa, i ništa ti ne izgleda sjajno. Ali vremenom će i sivi dani dobijati svoju svetlost. Samo hrabro, i bez suza… retko ko će te razumeti, ali izdrži.“

Večeras sam se vraćala iz šetnje. Dogovorili smo se da se sa mužem i decom nađemo u parku, na pola puta. Želeli su da me sačekaju.

Dok sam prolazila stazom, iz daljine se pojavio moj Vuk. Sav radostan, osmeh mu širok — srećan što me je prvi ugledao. Na bicikli, vozi pravo ka meni i viče:
„Mamaaa, gde si ti?“

U tom trenutku, moje srce je skakalo od sreće.
To je sreća — kada čuješ glas svoga deteta, kada zna da si mu važna, kada te prepoznaje i raduje ti se svaki put.

Mi, roditelji, skačemo od radosti za svaki njegov mali gest. Znamo da je to znak da ide na bolje. A nekad prođu dani, pa i meseci, a da nema pomaka — i tada su naši izazovi najveći.

Ali to veče bilo je drugačije.
Vuk je, kao i svi dečaci njegovih godina, prišao jednoj drugarici iz kraja i viknuo:
„Elena, jel me voliš?“

Nije je dugo video. A Vuk često svima nama, onima uz koje oseća sigurnost i podršku, zna da postavi to pitanje. Ovog puta devojčica mu se svidela i poverovao je da je osećaj obostran.

Ah, ta ljubav… pokušao je da je pozdravi i poljubi u obraz, u toj svojoj dečjoj, čistoj igri.
Ali ona, iznenađena, trgnula se i pobegla.

Na njegovom licu video se šok. Postideo se i rastužio, jer nije razumeo zašto je otišla. On, koji je samo želeo da pruži nežnost.

Zapravo i mi smo se iznenadili celokupnoj situaciji. To je bilo osećanje sreće i uspeha, ali i nešto toliko slatko i smešno u isto vreme. Ma koliki da je izazov u životu, on je ipak samo dečak, jedan mali devetogodišnjak koji želi da bude prihvaćen kao i sva ostala deca.

Nisam znala da je i taj trenutak došao — onaj kada vidiš da tvoje dete ima simpatiju, da mu se neko sviđa i da ima svoje emocije.

Pogledala sam ga i rekla:
„Sine, sada beži od tebe, ali sutra će te juriti — ne brini ti ništa.“

I tog trenutka, pred mojim očima, video se moj pravi dečak. Moj Vuk, kome se svidela devojčica iz kraja.
Jer ma koliko izazova da život donese — ljubav je tu da te podigne, da ti pomogne i da ti pokaže koliko si živ.

„Kada bi me pitali:
‘Kakav je život sa detetom koje ima izazov u životu?’
Rekla bih:
To je kao šetnja kroz jesenji park — prvo misliš da ćeš se izgubiti, a onda kreneš korak po korak i shvatiš da si već stvorila stazu.“ 🍂