Voda se truje, zemlja zagađuje,

čovek ne zna kad je dosta,

Očito želi da se sve pretvori

u prah od kog i on posta.

Neistomišljeništvo se izdajom smatra,

ugasiti se mora svaka revoltna vatra.

Među sitnim pticama što se šarenim perjem kinđure,

teško je biti orao, spreman da prevaziđe sve bure.

Glasovi mučenika se guše u moru nemara,

glasovi mučenika se gube pod pretnjom vladara.

Nada i želja za borbom poput snežnih

pahulja se na asfaltu tope,

jer svi žele da se u pejzaž

autodestrukcije utope.

Povampirenje represije, epoha depresije,

rođenje indoktrinacije.

Poput nemrtvih bezizlaznim ništavilom

po mećavi tumaramo,

prognane su naše duše, jer stalno nešto prigovaramo.

Peščani sat i dalje vreme odbrojava,

je l’ ova kataklizma košmar il’ java?

Hoće li se obezglaviti ova sablasna, groteskna ala,

što podlo čini egzodus ideala?

© Stefan Ceci Stošić, 2024