Човеколики

Човеколики

Ја само личим на човека…

Имам руке,
као да нису моје, сломљене су…
Оно што додирнем немам снаге задржати.

Имам ока два,
бејаху плава…
Гледам свет, али свет мене не види.

Имам уста,
речи моје мртве птице.
Мачак их смазао у лету…

Имам срце,
тако бар кажу.
Ако лажу мене, лажем и ја вас…

Имам и лице,
тако испуцало огледало вели.
Личим на човека…

Имам ноге,
беже од мене, носе тело.
Ја не волим да трчим…

Имам језик,
палаца, лаже: “Добро сам”.
Сам у те лажи слепо верујем…

Мимика,
научио сам да се смејем.
Кад се други смеју…

Мајмун види, мајмун ради.

Климам главом,
када треба.
Чисто ради реда…

Лутам,
путем који се не завршава.
Бар да је слепа улица…

Идем, станем…
Канем…

Испустио сам унутарње дете,
у небо однео га зли змај.
Тражим, бауљам…

Не знам шта желим.

Не знам шта тражим.

Не знам…

Лутам,
једва плутам.
Трупло…

Сврха,
смешна реч.
Изгубио сам речник, пре него што сам научио да читам…

Нада,
чека ме.
У Дантеовом деветом кругу…

Човек?
На први поглед тако изгледа.
Боље бити луд него ћелав….

Моје очи?

Моје лице?

Моје боре и уморе?

Ко то носи?
Одраз или ја?
Немо је огледало…

Не знам,
можда и нисам хомо сапиенс сапиенс…

Нешто ми фали,
не желим више да будем човеколики!