When I’d take your hand, And sing you song, Then maybe you would say, Come lay with me love me, And I would surely stay.
Šuštalo je lišće u vreloj letnjoj noći. Blagi vetar grlio se sa akustičnim zvucima koji su zavodili predaleke zvezde. Kosti se prikrade misao. Samo budala ne bi uživala. Noćas. U kafiću pored reke. Utihnuo je žamor gomile, iako je svaki sto bio zauzet, nastala je tišina. Ova prekrasna starina od pesma se morala ispoštovati.
Kosta je sedeo sam, društvo mu večeras nije potrebno. Voleo je da dolazi u kafiću pored reke. Iako je bilo mnogo komaraca koji su zaverenički narušavali savršenstvo letnje večeri, nekako se i na njih navikao. Sve što uporno smeta, ponekad samo treba ignorisati.
Pažnju mu je privukao par preko puta. Istina, okolo je bilo mnogo sličnih i zanimljivijih parova, ipak ovo dvoje su mu odmah privukli pažnju. Muškarac, koji mu je leđima bio okrenut, neprestano je pričao. Kosta odavno nije video, zapravo čuo, ovakvo bahato rasipanje vokalne energije. Udubljen u svoju priču, muškarac kao da nije obraćao pažnju na devojku preko puta sebe. Kosta je posmatrao njegovo telo koje se u govorljivom žaru naginjalo čas napred, čas nazad. Kao da je telom ubeđivao sebe u istinitost i valjanost priče. Kosta nije mogao da vidi piće koje konzumira muškarac, ali je pomislio da je neko nesvakidašnje. Nasmejao se na ovu pomisao. Alkohol ume da pokrene jezik i utiša mozak, ali nije čudotvorni napitak. Ne preobražava ljude u dosadnjakoviće. Takvi su i kada su trezni. Samo intezivniji u dosadi. Muškarac je rukama stiskao prostor ispred sebe, u nameri, valjda, da prodobije nepravedno izgubljenu pažnju. Grabio je dugim prstima smisao koji izmiče.
Kosta se trže i uspravi u stolici, u nameri da uživa u muzici. Dosadnjaković mu je oduzeo previše vremena.
Many times I’ve been a traveller, I looked for something new,
In days of old, When nights were could, I wandered without you…
Zatvorenih očiju, prepustio se trenutku koji se protegao, kako mu se činilo, van zakona fizike. Umeo je da trenutak podredi svome umu kada bi ga moždane sinapse odvele u nepoznato. Trebalo mu je nešto vipše napora nego inače kada je gužva i galama da se otrgne sve drčnijem muškarca preko puta koji je u nedogled trabunjao. Spustio je drsnu ruku pored tela, raširio tople prste i dozvolio vetru da mu se priljubi uz dlan. Mogao je da čuje šuštanje lišća koji su nemoćno pokušavali da oteraju muškarčev glas. U daljinu. Niz reku, daleko u noć.
Nije uspeo. Kosta je otvorio oči ponovo se zagledavši u pojavu ispred sebe. Ovog puta susreo je pogled devojke preko puta koja se očigledno dosađivala. Posmatrala je Kostu, prekrštenih ruku, ozboljnog izraza lica. Čekala je trenutak da zbriše čim joj se ukaže prilika. Primetila je Kostin pogled i blago podigla obrve. Kosta joj se neplanirano nasmešio, potom i ona njemu. Dopala mu se. Mogao bi sa njom da odćuti ovu pesmu.
Pesma se završavala a sa njom i njeno strpljenje. Pogledala je u muškarca koji je i dalje pričao, podigla ruku ne bi li privukla njegovu pažnju, i uz kraći komentar napustila sto. Muškarac se blago pridigao, verovatno u nameri da je isprati ali ona je žustro odmahnula glavom. Pomalo bezobrazno. Ko bi joj zamerio? Kosta je primetio kako je prstima desne ruke stezala remen torbice. Kad se muškarac zavalio natrag u stolicu, njen stisak je popustio. Napetost je nestala.
Šteta, pomisli Kosta. Mogao bi sa njom da odćuti ovu pesmu
I guess I’ll always be, A soldier of fortune.
