Probudila sam se tužna. Očiju punih suza i nekom neobjašnjivom težinom na srcu. Zraci sunca koji su se vešto probijali kroz roletne, nestali su. I nebo je tužno. Danas ćemo plakati zajedno. Pokušavam da usporim, ali automobilima se žuri. Iz jednog takvog, iako je rano, trešti dobra stara „Sve još miriše na nju“. Osmeh se razvukao i jedno kratko „hm“ … kad se samo setim, koliko je samo suza donela ta pesma. Bežala sam od nje, pokrivala uši da je ne čujem. Sad mi je to smešno i luckasto. Nema ništa čistije od te prve zaljubljenosti, tako slepe i naivne. Tih mirisa više nema. Ne, ne kažem to nostalgično. Danas miriše na pravu ljubav, kiflice i pokoji buket od bakice sa pijace. Čak ni ovo „zeleno“ cveće koje bezuspešno pokušavam da održim u životu nema miris. Pitam se, hoću li ikada umeti sa maminom lakoćom da brinem o cveću. Sećam se, kada sam bila klinka, sa koliko ljubavi je sadila cveće, presađivala i brinula o bašti. Kada malo vratim film unazad, shvatam da je to bila njena „terapija“ i odmor za dušu. Kako je pevušila dok su joj ruke bile uprljane zemljom, dok sam ja kukala i zanovetala zašto moram da joj pomažem. Sad znam, tada nisam, da mi je time prenosila tu vrstu ljubavi. Da je to bilo naše kvalitetno provođenje vremena, kako se to danas popularno kaže „povezivanje“. Ispravljam te greške, puštajući je da brine o mom cveću, dok ja ne porastem dovoljno da to radim sama.
Čujem tabananje. Nema toga što dva mala osmeha ne mogu da poprave. Sve miriše na lipu.
Razvedrilo se.
