Divlji moji
kako da razumem zašto nam gledaju u zube
I vekovima mamuzaju potomke
otimaju pašnjake
Usud smo drugačije naravi
Divlji stolećima zasejavamo jame
klijamo iz grobova kao žito
za žetvu hlebu sa sedam kora
Jel to podsetnik da se ne damo u amove
I ne teglimo na duši krivdu tuđih carstava
Ništa do svog krsta na leđima
A trovali su nas
Na panju delili
Vatrom progonili
Možda su želeli da budu mi
Da izuče kako kuca to srce
I izbija oganj iz grudi
Na poziv časti i odjek zvona
Da postanu
Ikone koje ne govore jezik mržnje
Ni kada slave
Mole
Ni kada ginu pred silom za svoje
Divlji
Stolećima nam nude uzde
Kao darove za sopstvene rogove
Da okuju
Narod koji na svom pašnjku podno temelja sopstevnih svetinja
zna da gladuje
opstaje podignutog čela zagledan u sunce
Mi divlji možda pred Bogom pomalo i sličimo na prkos
I siguran sam da i kada poslednja šljiva od muke povije
I zauvek kao mit sa njom preostali od nas nestane
Isklijaćemo opet
Iz inata
ovde
gde od vajkada zalivamo krvlju koren
u pukotinama asfalta
