Noć
Kakva je to senka
Minula
Zamućenom ivicom
Mog vidnog polja?
Ne
Nisam luda
Videla sam taj
Ubrzani pokret
Titraj mračne energije
Izmilele
Iz japanskog horora
Ne smem da priđem
Ne smem ni da bežim
Staklo je
Previše tanko
Mogla bih ga razbiti
Uspaničena
I ugušiti se
U sopstvenoj krvi
Pretećoj atmosferi
Spoljašnjeg sveta
Senka je sve bliže
Ne vidim je
Ali je osećam
Njena aura me preplavljuje
Pre stvarnog dodira
Podiže mi
Sitne dlačice
Na leđima i rukama
Muzika u glavi
Postaje
Veoma napeta
Sve glasnija
Sve glasnija
Očekujem tresak
Nepostojećih vrata
Ništa
Baš ništa se
Ne dešava
S one strane stakla
Nepoznata svetlost
Treperi
Toplo
Kao da doziva
Gde je do sad bila?
Zašto se pojavila?
Nešto me vuče
Ali strah u meni
Pokretač je otpora
Dva straha
Kao ovnovi na mostu
Ukrštenih rogova
I ja
Na ivici ponora
Rastrzana
Između sopstvenih odraza
Koje ne želim da vidim
Čudna tišina
Tenzija
Kao grč u mačjim udovima
Pre odlučujućeg skoka
Ne
Ne mogu se predati
Ne mogu se samo
Baciti na pod
Pred tog mračnog medveda
I praviti se mrtva
Dok uzima mi dušu
Kap
Po kap
Tap
Tap
Tap
Trčim
Nameštaj mi uzvraća udarce
Mnogo je prepreka
Ali svetlost baca
Nevidljive konopce
Svojom snagom
Nežno me usisava
Šaka
Rašireni prsti
S unutrašnje strane
Sumorne ćelije
Lupam
Vičem
Cepam glasne žice
Vratne arterije
Stakleni zid
Tupo odjekuje
Zar su tako čvrsti
Zidovi moje
Ranjene nutrine?
Otvaraju se rane
Telo
Išarano rupama
Osećam
Senka ih puni
Uspavljujućim mrakom
Moram da udahnem svetlo
Moram da
Udahnem
Svetlo
Bum
Bum
Bum
Tras!
Veliki prasak!
Svet se raspao
Na hiljade delića
Staklo, krv i komadi mesa
Okrećem se
Iza mene više
Ničeg nema
Svetlost se gasi
I tonem
U mrak
Spava mi se
Tako mi se spava
Ali tvrda zemlja
Ludački vibrira
I gura moje telo
U pravcu
Kojim nikad nisam kročila
Al’ nekako
Odavno je znan
Moje noge poznaju taj put
