Vekoslav je stajao izvan ograđenog dela buvljaka i gledao zgužvane oblake koji su se premišljali da li da se oslobode nepotrebnog tereta. Zbunjeni vetar provlačio se između kartonskih tezgi, preteći da ih obori. Vekoslav je bio u nedoumici: skloniti robu ili sačekati još malo. Dan ionako nije bio berićetan. Oni koji su ovde kupovali nisu voleli da ih išta požuruje. Razgledali su natenane, birali, razgovarali s prodavcima, cenjkajući se iz zabave.
Bilo je tu svakakve robe. Mršavi starac je nudio metle za teranje zlovolje, žena u pocepanoj majci na bretele hvalila je merače potrošene sreće u obliku četvorolisne deteline. Pored debeljka s porcelanskim lutkama za predviđanje sudbine cupkala je njegova supruga i vlažnom krpom brisala ukoričene biografije koje su se pisale na licu mesta, samo je bilo potrebno reći ime. Skuplje su bile one domaštane.
Iz male grupe načičkane ispred ulaza u pijacu izdvajale su se tri devojke, obučene u jednostavne bele haljine. Na drvenom stočiću poslagale su vretena, preslice i prediva različite dužine. Neka su imala čvorove, a druga su prodavale namotana u klupče.
Pojavile su se pre dva dana. Vekoslav ih je posmatrao ispod oka. Ličile su jedna na drugu. Crna kosa do struka, žive oči kao vrelo ugljevlje. Samo je najmlađa razgovorala s kupcima. Nije primetio da se osmehuju. Za razliku od njega, kod njih je stalno bila gužva. Od prekjuče je prodao samo tri upaljača na želje, a i onda je morao da slaže kako će plamen biti veći ako žudnja bude rasla.
Oblaci su raširili olovo nad gradom i Vekoslava su počeli da zaobilaze ljudi, žureći kućama. Propuštao ih je kroz vidno polje, ne trudeći se čak ni da im na brzinu ponudi robu.
Gospodin u astraganskoj bundi, s lovačkim šeširom ukrašenim uvetom divlje svinje, prošao je tako blizu Vekoslava da ga je očešao ramenom.
„Čoveče, pazite malo“, obrecnuo se Vekoslav, pokušavajući da održi ravnotežu. Prepoznao je nepažljivog građanina. Juče je kupio dva upaljača od njega. Razgovarao je i s devojkama u belom pomažući im da rasporede stvari za prodaju. Po godinama im je mogao biti otac. Zapamtio ga je po šeširu. Jedino što je prethodnih dana bio u nekoj iznošenoj odeći, zakrpljenoj, uglačanih kolena i laktova.
Sevnule su munje. Ipak, gromovi se nisu čuli ni posle osam sekundi, a nebo se i dalje presijavalo sivo. Nepoznati gospodin je pogledao naviše.
„Izgleda da neće biti kiše. Meteorolozi su postali nepouzdaniji od staklene potkovice“, rekao je. Za šešir mu je sada bio udenut parožak jelenskog roga.
„Mislite kugle?“ promrmljao je Vekoslav.
„Ne, baš mislim na potkovicu. Nju za proricanje sudbine koriste nomadska plemena u Južnom arhipelagu. Upravo pripremam predavanje na tu temu.“
„Aha“, odgovorio je Vekoslav nezainteresovano, nadajući se da će time završiti razgovor. Vreme je sporije proticalo u društvu čudaka.
„Patite li od nesanice?“, upitao je brižno gospodin, skidajući šešir. Zavukao je ruku u njegovu unutrašnjost, par puta lupnuo iznutra, a zatim ga ponovo stavio na glavu. Na rubu se zasijalo tamnozeleno pero divlje patke.
„Ne, što?“ Prisenak znatiželje zagolicao je Vekoslavljevu radoznalost.
„Pretpostavio sam da pošto danju radite ovde, noću pišete. Odlične su vam pesme, mladiću. Surove, ali životne“, naklonio se i podigao šešir.
„Stvarno? Pa, hvala“, promucao je zbunjeno Vekoslav. Mislio je da njegovu poeziju niko ne čita. Uz svaki kupljen upaljač davao je kupcima iscepljen list iz zbirke koju je sam objavio. Tako je barem postojala mogućnost da neko slučajno pogleda njegove stihove.
„Na vama je velika odgovornost, vi ste glas razuma čovečanstva.“
„Nisam siguran za tu odgovornost, ali ljudska vrsta je sigurno na ivici propasti ako joj glasnogovornik radi na pijaci.“
„Bojim se da sam za to ja kriv“, rekao je skrušeno gospodin.
„Vi? Kako? Ne razumem.“
„Pre dvadeset osam godina bio sam na prekretnici. Sve što sam do tada postigao postalo mi je besmisleno. Nije moglo da me pokrene ni to što mi je svaki dan bio drugačiji. Noću bih legao kao siromah, a ujutru se budio kao bogataš. Uhvatila me je malodušnost.“
Gospodin je glasno izdahnuo. Iz unutrašnjeg džepa pamučnog sakoa izvadio je maramicu i obrisao čelo.
„Nisam imao prijatelja. Gde god da sam došao ljudi su zazirali od mene, čak i kada sam im donosio dobre vesti. Imao sam utisak kao da me se svi plaše. Niko nije hteo da razgovara sa mnom.“
„A je l’? Ma šta kažete?“
„Tonuo sam sve niže. Otaljavao sam posao. Kada bih ušao u kuću porodice s prinovom, šapnuo bih detetu: Kako meni danas, ne dao Bog tebi doveka. Ljudi su bili zbunjeni, nisu znali šta u životu čeka njihove naslednike. Sve više sam dužnosti prepuštao trima sestrama.“
„Šta vi zapravo hoćete od mene?“
„O tebe sam se najviše ogrešio. Ako ti je za utehu, sve ovo što ti se dešava nije tvoja krivica. Usud ti nije bio sav svoj kada si se rodio. Umesto da odredim šta je najbolje za tebe, dozvolio sam da te sudbina uzme pod svoje. Izvini.“
„Znači, želite oproštaj?“, upitao je Vekoslav podrugljivo.
„Da, ako je to ikako moguće. Posle tvog slučaja okrenuo sam novi list. Otišao sam na bolovanje i zaronio u sebe. Shvatio sam da ću se najbolje osećati ako ljudima budem pomogao da lakše prihvate ono što im život donosi. Tako sam postao motivacioni govornik.“
Vekoslav ga je ćutke posmatrao.
„Hoću da ti kažem da nije sve tako crno. Najmlađa suđenica se sažalila na tebe. Namotavala je vlakno na vreteno sve do treće večeri po tvom rođenju. Bićeš zdrav i dugovečan. Pošto više nisam smeo da ti se mešam u život, naknadno sam ti sredio da nakon smrti svi čuju za tvoje pesme. Za to ću se lično postarati. Tvoje je samo da pišeš.“ Počastio ga je osmehom putujućeg trgovca, a na šeširu mu se u tom trenutku pojavila zečja šapa.
Vekoslav je dohvatio najbliži upaljač i kresnuo ga. Drugom rukom je uzeo preostale stranice istrgnute iz knjige i prineo ih plamenu koji se uvijao.
Kapi kiše prvo je osetio na vrhu nosa, a onda i po kapcima, obrazima, čelu.
Prepustio im se.
