Још једног дана,
осећам се као да заувек корачам.
Зар не постоји месечина тамо негде?
Само те чујем у удаљеним ехоима,
гледам у небо и осећам се
као да ми се ближи крај.
Још једног дана,
и још увек се присећам.
Отишла си а као да си ту,
само те чујем у удаљеним ехоима,
гледам у небо и осећам се
као да ми се ближи крај.
Још једног дана,
показала би ми звезде
пре него што се Сунце раздани.
Могао бих бити слободан,
а када затворим очи
ти ми обојиш небо.
Још једног дана,
кад час откуца поноћ,
усмерим поглед ка плафону
а тебе нема нигде.
Чуо бих те како одбројаваш.
Да ли бих те чуо када сањам?
Још једног дана,
Питала би ме да ли бих се сећао,
кад кроз сенку и последњи додир дана
видим љубичасти пејзаж хоризонта,
хладних руку и бледог тена,
тебе како одлазиш тамо.
Још једног дана,
питам се, када те плач птица однесе
тамо где ме више нема,
када нам звезде пресуде
и душа ми се поцепа,
да ли ћеш ме се сећати?
А последњег дана,
ти ћеш, драга, нестати.
Када се земља расцепа
и када ласте презиме на Балкану
у улици Магнолија,
тада ћеш ми се вратити.
