Prašina je sklonjena
sa zelenog naninog kofera
onog istog koji je ispisao kilometre
pored njenih stopala
na prugama sveta
onda kada je biti žena
imalo drugačije značenje.
Tragovi puta na koži
uvek su davali snagu
na nastavljam dalje.
Sada slažem svoje uspomene
tu u vazduhu između
koji miriše na prošlost
i naninu
i moju.
Sve moje ja su tu
na sigurnom
i čuvam ih pažljivo.
Davno dato obećanje sebi
da gde sam ja
tu je i naš želeni kofer
da seća na sve ono što je bilo
i pravi potporu za ono
što će tek doći.
I tu je sada.
Kraj mene.
Deo doma
porodice
i prošlosti
neodvojivi deo mene
sada kada učim ponovo
da dišem
i širim krila.
