Tebi,
Kojoj nikada nisam smeo govoriti o svojim strahovima, čežnjama i ludilu…
Pišem i prepričavam tobom opčinjene monologe moje duše…
Ne, nije to protraćeno vreme,
Ta naizgled imaginarna ljubav,
Ovom čoveku donela je više radosti od prvih proleća,
prvog poljupca,
i bezbroj svitanja u dvoje..
Taj osećaj da lebdiš na najudobnijem oblaku nesanice,
upoznao me sa srećom..
Ko sam ja bez tebe?
Tek tamo nebitni lik čija uloga staje u dve epizode tuđe romanse..
Da sam bar upola hrabar kao ti,
Ne bih te rečima morao upoznavati sa svojim tajnim željama..
Davno bi se ti meni ostvarila!
Da je Bog dao čudima da nam se dese,
bili bi živa legenda nepresušnog izvora ljubavi..
A ovako,
viseći sa litice,
Gledajući u ponor,
U krhotine svog srca,
Puštam nadama da umru
I žalim za nedosanjanim snom..
Neću stariti sam,
ali ostaćeš večita praznina najtamnije strane moga srca
U koju sam bežao od svega što me boli..
Kažu:
„Sve je to igra sudbine.“
A ja, večiti kockar svoga života,
Uložio sam dušu na i suviše visoku kvotu u napred izgubljene utakmice..
A tako prokleto mi se ne deli od tebe..
Još mnogo toga bih ti rekao ali se bojim da priznam da si mi jedina slabost..
Svestan da ću sve napisane reči spaliti, zahvaliću ti se poslednji put što si me upoznala sa srećom..
