Пијем омиљени чај и удишем мирис тамјана који доноси ветар. Недеља је. Јутрос сам обишла оближњу Цркву и запалила једну свећу за твоје здравље. Сада седим на тераси и замишљено гледам небо. Посматрам сиве облаке како се крећу, полако, али сигурно. Сви у једном смеру, као да су једно. Као да су једно, ово ме је подсетило на нас. На нас и нашу жељу да будемо једно… можда једног дана заиста и остваримо ту жељу. А до тада, желим да знам како си и са ким проводиш тмурне дане. Некад смо их проводили заједно, сећаш се? Сећаш ли се како сам ти причала колико се плашим грмљавине, а ти си се смејао и трчао по киши. Било је давно, признајем. Много се ствари од тада променило. Пре сам мрзела чајеве, а сад још и омиљени имам, гледам сиве облаке са терасе, а покривала сам главу јастуком на сваку светлост муње. Време све мења, па је, хтели то ми или не, променило и нас. Једино, признајем, што се променило није, је моја наивност. Још увек слепо верујем у љубав, у добре људе, у нас… а данас, све је мање љубави, све мање добрих људи, а нас, нас као да никад није ни било. Ето толико не постојимо у данашњем времену. Али те волим. Још увек те волим. Тебе, или неку бољу верзију себе која је постојала са тобом.
