I Anatomija krila
Nikada me nisu ex catedra naučili
Šta reći anđelima dok im rastu krila.
Govorili su da ima za svet značajnijih pitanja:
Kako upravljati „ljudskim resursima“
Ili ući u delirijum pragmatičnog razmišljanja –
Tamo „produktivnost“ ovde „efikasnost“.
Nikada mi nisu pokazali sliku
I rekli – vidiš, ovde započinje reuma.
Nikada razgraničili gde prestaje rame
A gde zaista otpočinje patnja mutiranog produžetka.
Nikada nisam dobio odgovor od akademika –
Da li anđeli okoštavaju?
Revnost uobrazilje.
Doživljavaju li i oni cepanje sopstva?
Metamorfoze.
Bude li se kao bubašvabe?
Ubija li i njih, ponekada, prejaka reč?
Plaču li pred ogledalom,
Ophrvani očajem telesnog deformiteta
I prizorom stranca u sopstvenom telu
S očima kao jedinim neokrnjenim spomenikom ljudskosti?
Sećaju li se i oni sopstvenih majki
I toplih uspomena bezbrižnog detinjstva?
Ili im je odavno – pod težinom nametnutog oreola
I zategnute kože na leđima
Sudbina zapovedila da ostave kofere
Jer pri nekim putovanjima sećanja još više bole.
Možda su pre nebeske službe
Na ovoj zemlji imali i porodice?
A šta ćemo ako su njihova deca,
Uplašena kricima njihovog sudbonosnog poziva
I drhtanjem tela izmrcvarenog hroničnim bolom
Ukaljala sopstvenu belinu –
Pokušavajući izbezumljeno da im olakšaju patnju
Svojim prevremeno okrvavljenim šakama?
Šta ako na dlanovima vide ostatak crvenog perja
Pomešanog sa izlomljenim kostima roditelja?
Možda negde duboko
Sebe krive za prelome i plač?
Zacene li se nekada pri pomisli da su mogli više?
Šta ako su njihovi supružnici
Bledim telima i
Zategnutim lancima na člancima
Činili sve što su mogli
Kako bi svoje voljene
Zadržali na zemlji?
A zatim izgubili i sebe i njih.
Može li iko pojmiti
Kako je to
Spavati svake noći na jastuku tuđe patnje?
Nikada me nisu naučili kako se piše proza.
Nisam ostao dužan obrazovanju.
Otelotvorujem Ničeovu misao:
Dobra proza kao neprekidni, prijateljski rat sa poezijom.
Proza kao naličje poezije.
Plesanje oko iste.
Ipak mogu više.
