Kada neko ode ostane samo prazna soba. I mirisi i lonci i paprike koje su se služile za vreme ručka. A ja već dugo ne mogu da sedim u praznim sobama koje mirišu na povrće koje je neko ostavio iza sebe. Šta više, ne mogu da sedim u bilo kojoj praznoj sobi, jer više ne umem da sedim sama sa svojim mislima. Moje misli su kao paprike koje se služe uz ručak, nepodnošljive su, kao i saznanje da je neko otišao i neće se više vratiti. Osećam njihov ustajali smrad svuda oko sebe, dok perem kosu, čistim podove i rasklanjam tanjire sa paprikama koje neko nikada nije pojeo. Jednog popodneva, vonj pokvarenih paprika postao je moja bol, moj nemir i moje slomljeno srce koje ne može zalečiti nikakav osveživač prostorija.
Vazduh je pun otrovnih mirisa koje bih prepoznala u bilo kojoj prostoriji. Mirisi me sećaju na lepe dane kada sam bila istinski srećna. Ili sam bar tako mislila.
Moja jastučnica koja isparava stare parfeme koji su se uvukli u svaku nit pamuka. Moj džemper, koji miriše na te iste parfeme, ali samo na rukavu gde je bila naslonjena tvoja glava. Koncert, gde nepoznati muškarac pokušava da se provuče kroz masu, svojski se trudeći da ne prolije piće. Prolazi pored mene, ne znajući da njegov parfem razara moje nozdrve, ulazi u moje ćelije i boli me do najsitnijih atoma. Kako se usuđuje? Taj miris nije njegov. Taj miris je miris nekoga koga sam jednom davno volela. On ne zna da je u mojoj glavi vratio neke tamo avgustovske dane koji su u meni ostali zabeleženi poput malih lepljivih nalepnica koje te podsećaju da odeš kod zubara. Moj nos je naporno prikupljao uspomene i beležio kodove koje samo ja umem da dešifrujem.
Ranio me je taj parfem, ranio me je više od bilo kog ljudskog bića koje je prošlo kroz moj mali život.
A to je samo tren, magnovenje koje je uspelo da upali projektor u mojoj glavi i pusti me da poput starih filmova setno gledam dane koji su bili najsrećniji, onda kada sam imala devetnaest godina. To je mnogo okrutno. Okrutan je taj čovek koji misli da može tako slobodno da se kreće kroz masu. Kako nije pomislio da će nekoga raniti svojim mirisima? Ti mirisi nisu njegovi. Ne pripadaju njemu. Pripadaju samo tebi i meni i avgustu.
I mirisi su svuda u meni, a ja ne umem da ih izbacim iz sistema. I mrzim što su oni tako egzaktno precizni, tako opojni i što na tako nagli način umeju da me oteraju u neke misli koje ni sa kim, nikada nisam podelila. Niko ne zna kako me je taj čovek zaboleo.
Živim sama u svojoj nostalgiji koja je prouzrokovana nečijom odlukom da je taj miris baš onaj po kome će ga pamtiti neke tamo devetnaestogodišnjakinje, koje su tamo nekog dana napunile dvadeset i tri, pa se i dan danas sećaju avgusta koji ulazi u najsitnije pore.
Ljudi odlaze, mirisi ostaju, a ja i dan danas ne umem da živim sa činjenicom da će me oni boleti kroz vreme i prostor. Mogu preboleti ljude, ali će njihovi parfemi biti jedina stvar o kojoj ću misliti kada jednog dana budem imala šezdeset godina. Sedeću na nekom balkonu u vikendici na moru, dok mi se slani vazduh lepi za kosu. Razmišljaću o aromama i srednjim notama ljudi koje sam volela i tada ću znati da sam na sigurnom i da mi oni nikada zaista neće pobeći.
Uvek će biti sa mnom duboko. U mojim atomima. Ni mene neće biti, ali će moji atomi leteti kroz gusti vazduh morske obale. Nosiće i njih i mene i zauvek ćemo biti zajedno.
