“Pa ja sam uvek tu”… Odzvanjale su joj reči u ušima nakon što se probudila.Još uvek nije,i nikada neće,prihvatiti preseljenje oca u neke bolje svetove.Iako tada mlada devojčica,devojčurak,u najluđim godinama snove je prekinuo prerani odlazak njenog oca.
Dugo sam ostala budna te noći nakon što mi je kćerka poslala poruku da je prethodne sanjala njenog oca.Veliki tržni centar,gužva,njen suprug,moj zet,ona i ja.Svi su nekuda žurili.Zet je ostao da pogleda nešto a nas dve smo nastavile.Sve dok u jednom trenutku nije ugledala njega kako sedi na klupi.Crna sjajna kosa,crni kaput,crne cipele.Trčala je k njemu,kao kada je bila mala,ali su joj se oduzele noge plakajući,pa je dopuzala do njega.Plakala je i plakala dok ga je grlila i dok je usplahirenost obuzimala celo njeno telo.Upitao ju je ” Što si se tako uznemirila? Pa ja sam uvek tu.”
Tu je bio kraj njenog sna ali i još jedna potvrda da svi koji se preseljuju tamo negde nikada ne odlaze zauvek od nas.Svraćaju nam u snove,sprečavaju bezbroj situacija da nam se dese.Čuvaju nas kao i mi njih.Od zaborava,od svega.
