Vikali su nam u lice:
Nije tuga sve što boli.
Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika.
Tišine čekaonica i
Zbir praznina.
Iskošeni pogledi čistačica.
Nečija podeljena patnja na pustom hodniku
I opčinjenost jednom uramljenom slikom.
Nigde nikoga. Ne vide da molim
Sve bele odore
Da vreme malo uspori.
Svako svojim korakom,
Ne shvataju
Da se u njoj rađa misao.
(Ne želim da ode)
Još jedan otpozdrav prevremenog rastanka.
Koji već po redu?
(Nemoj da nas napustiš)
Kada će otići?
(Želim li da ode?)
Mržnja i bes.
Žaoka samoprezira –
Sramota ogoljene refleksije.
Bunilo sna – još samo par sati do jutra,
A onda nanovo ispočetka –
Daleko svitanje, u meni stranom prostoru.
Na par koraka je tu, ali
Još jednom ne postoji.
Isto lice udvojeno, na konopcu pustošenja –
Sopstveno te napušta telo.
Dečje oči. Usahla nevinost
Očarana poslednjom zimom.
Strah od nežnosti i večita promrzlina
Na sada već šupljim mladalačkim kostima.
Nemoć u rukama,
Zvuk suza prekriva pucketanje razlabavljenih ramena
(Ne puštaj me)
Dok se naginje ka meni.
(Pusti…boli)
Postoji li zaista horizont?
Vreme posle nje dok nje još uvek ima.
Šapat naslućivanja.
Oznojena okna autobuskih stakala,
Nemir putovanja.
Pregršt naroda napred i nazad,
Vreva.
Ne stižem nigde.
Vratim se pre polaska.
Četiri zida i zakasneli januraski zraci,
Iščekivanje užasa.
Generacijski plač nad operacionom salom i
Senke davno minulih mogućih svetova.
Uho puno vode, prigušeni glasovi.
Ispraznost noćnih svetiljki nad
Jednim nedočekanim jutrom.
