Mašina za veš je brujala i šištala potmulo, naizmenično. Vladislav se setio kako je još kao dete voleo da dešifruje njene monotone zvuke. Kad bi se zavrtela ukrug, u najvećoj brzini, gotovo je mogao da čuje reči koje je ponavljala. I on ih je ponavljao zajedno sa njom. Nesmejao se toj pomisli. Kako je lepo kad si dete, pun mašte i kreativnosti. Jedva čekaš da odrasteš i postaneš Šta? Još jedan dosadan matorac koji ne ume više da razgovara sa mašinom za veš.
Dan je ponovo poprimio sivkastu boju, kao i njegovo raspoloženje. Još jedna glavobolja u najavi i čaša vode sa lekom i sumorno
čekanje. Neprestano čekanje da se sve smiri u glavi. Dosadno mu je. Znao je da to nikako ne može da bude dobro. Dosada je za budale, kažu. I on se potpuno sa njima slagao. Ti neki ljudi znali su mnogo više od njega. Ponekad. Katkad je i on bio u pravu.
Dosadilo mu je da razgovara sa ljudima. Znao je da nije u njima problem, kako je to ranije mislio. Drugi su uvek ti koji smetaju. Ali ne. Danas je dovoljno odrastao i sazreo da preuzme na sebe delić odgovornosti. Komad da, nikako celinu. Preveliki bi teret poneo sa ovakvom glavoboljom. A ona nikako da prođe.
Vladislav otkida na dosadu i na dosadne ljude!, svečano je poručio tim nekim drugim ljudima. Svim onim koji ga susreću i presreću i neprestano pričaju i pričaju. Dok on ćuti i razmišlja gde je zadenuo naočare za sunce. Jesu li možda u prvoj fioci komode? Ili u predsoblju, ostavio ih je da sveže pertle…
Vladislave ne …! Opsovao je sam sebe. Ustani i otkini na neku muziku, nemoj dosađivati sam sebi. Ne danas. Igi Pop na radiju 202. U vražju…! i on je dosadan isto kao i Stonsi. Žao mi je ali ukusi su takvi, kakvi su. O tome raspravljaju samo oni koji vole da pametuju. Nametljivci, nasilnici duha, promrmljao je.
Zatreptao je kada su mu naočare za vid spale naniže niz nos. U rukama je držao knjigu koja nije uspela da rastera dosadu. Čim su mu misli lutale, knjiga je izgubila bitku. Sklonio je knjigu u stranu i spustio naočare pored nje. Kratko udahnuo i uz nemali napor se pokrenuo. Čekaju ga ljudi tamo napolju, u svet u kome se dosađivao. Prokletsvo Vladislave!, prekori se. Postao si tako dosadan čim ti svi dosađuju. Navukao je duks sa kapuljačom, prošao dugim, lepim prstima kroz gustu kosu, svezao pertle i ugledao naočare za sunce. U predsoblju.
Ispratio ga je Elvis Prisli pesmom In the Ghetto. I on ga je ponekad smarao ali ovog puta pružio mu je šansu da ga pokrene. Jer pokret je danas sve što mu treba. A on će taj pokret dalje preneti drugima, u svet, u kome će upravo da zakorači svezanim patikama i naočarama za sunce.
Taj prvi pokret je ponekad sve što mu treba. Ostalo će sam da rešava, kao i svaki živi čovek na ovoj planeti.
Korak po korak, ponekad što dalje od sebe.
