svet koji osećam čulima
i misao iz davnina
ovaj treset koji dotičem
kao da je star eoinma
i pećinski čovek se budi u meni
on je ja iz prošlih vremena
jezera stara puna mistike
školje iz davnina
misli o vodi koja se utapa
u samu sebe i u nebo
četinari i zelenilo
samo za mene postoje
ja rečima slikam ono što mi usne ne mogu izreći
koža
dodir
i veza
ljubav kao osnovna mreža i
smisao
dubina i svet tajni
u koji uskačem
a on me vodi
tamo gde nisam ni mislila da kročiti mogu
jezero je moja
riznica slika
iz tog mulja se diže
veličita vika
dok uranjam u misli svoje o pračoveku
i ovo drvo me zove
kao svome domu
i slika kraja
me osvaja…
i osvaja….
