Žari ta misao sa dna
oseća se kao suton
u večnom raju
jednom sam zaboravila da je telo sve što jesam
umislila sam da sam neprozirni plašt beskrajnog postojanja
ja imam strah za vekove
a ne prepoznajem da odmah
mogu proći tamo gde treba
živeti ili preživeti
misao je ta
pitam se je li se iko pita
ili svako pušta da se vitla
taj trag i glas
kada bih znala kako treba
ja bih odavno bila
i on i ona i veštak i doktor
i kraj i raj
i zmaj!
ali
gde sam ja to promašila
ognjište svojih šina?
duboko sam srasla sa svim
neminovnim
nesmrtnim
ranama
kao da sam veza
neraskidiva
i kao da čekam poziv
a poziva nema
jer gde naći poziv ako nisi duboko ukorenio
ono što se na pozivu priča
