Novembar je stigao i više ništa nije isto. Kada pogledam ujutro kroz prozor i vidim kako se sunce probija kroz jutarnju izmaglicu, znam da je toplo samo u sećanju, a da me napolju čeka hladan otrežnjujući vazduh. Ipak, moraću da izađem, nije valjda tako strašno?
Svet na koji gledam i svet iz koga gledam su se promenili. Nikada se više nisam pitala „Ko sam ja?“ , „Šta želim?“. Nekada su mi odgovori jasni, ali je teško prihvatiti onaj koji je u meni pa provedem čak i godine razmatrajući opcije, smišljajući zaobilaznice, razlažući problem na najsitnije delove, ne bi li bilo lakše progutati neizbežno. Međutim sada ova pitanja nemaju odgovor.
Toliko mi je malo energije ostalo posle razvoda da mi se odlazak u prodavnicu po mleko čini kao veliki korak. Idem prečicom kroz park.
Novembar zapoveda mir, odbacivanje starog i tišinu, jer inače ne bih čula svoje korake po suvom lišću. Kuda dalje i kako dalje? „Znam šta neću“ zvuči kao dobar početak, ali time nisam ni korak dalje od onoga što već poznajem, podmuklog bola koji parališe sve. Ispod hrskavog sloja sveže opalog lišća miriše već utabani, gnjecavi tepih. Sve za šta se grčevito držim na kraju se raspada i umire, prosto mora otići – to su moje misli. Jedino pitanje ostaje da li ću to pustiti slaveći ili ću plakati dok mi trune u rukama. I gde si sada ti? Nema nikog, osim mene i novembarskog parka.
Vidim poznato lice male žene, kruškastog oblika, koja se gega polako, pomalo pogrbljena sa rukama na krstima koja je večito bole.
„Dobar dan Zago!“
„Dobar dan, je l’ na pos’o, srce?“, tako nama svima Zagorka kao da joj je ceo komšiluk rodbina.
„Do prodavnice!“ rekoh uzbuđeno kao da tamo nikada nisam bila.
„E, neka je sa srećom i Bog da ti da zdravlja, srce!“ reče ona kao i uvek kad se sretnemo i pomislim kako to u stvari ima smisla, jer ionako se baš ne slušamo pa makar nešto lepo jedni drugima da kažemo.
Blagoslovena Zagorkinim željama nastavljam sigurnije, razmišljam hoću li sresti još nekoga na ovom hodočašću do mleka.
Sećam se u jednom periodu mog bračnog života kako me je obuzela misao da sam upoznala sve bitne ljude u svom životu i da neću više nikog bitnog upoznati. Bio je to dosta mučan period, sama pomisao o tihom nestajanju kroz zajednički život nije mogla direktno da mi se javi nego mi je tako davala nagoveštaj sopstvene smrti duha.
Ko god da mi je tada prišao da makar pokuša da mi pomogne ne bi imao toliki uticaj kao beznađe iza te pomisli: „Stigla si do kraja ljudi, nema više nikoga da te izbavi.“
A sad, lepo je ovde u parku u svako doba godine, možda da sam češće išla ovuda, možda bih imala više susreta u svom životu, a možda bih onda još uvek bila zarobljena i možda ne bih nikad više osetila leptiriće u stomaku i toplinu u grudima samo zbog jedne šetnje kroz park.
Više mi i nije hladno, obrazi su mi se zacrveneli, šake isijavaju, a korak mi se ubrzao. Misija „prodavnica“ sad već ne izgleda tako zastrašujuće. Uostalom, ne piše mi na čelu „sveže razvedena“, iako me neki tako gledaju, a iz očiju im se vidi da bi hteli da znaju sve detalje. Misle ako čuju šta se desilo nekako će moći sebe da zaštite od sličnih situacija, samo ako mene budu bolje razumeli, možda našli neko objašnjenje i stavili me u odgovarajući fajl, njihov život će biti lakši.
Stižem na cilj, samo želim da kupim mleko za kafu, bez interakcija, bez pitanja, bez predrasuda i bez laktoze, dovoljno su mi nervozna creva od protekle godine. Volim velike prodavnice, ne moraš nikome da se javiš kad ulaziš, a i ako nekog hoćeš da izbegneš samo je bitno da ga spaziš prvi, pa oštro skretanje ka delu sa ulošcima.
Valjda ga neću sresti. Šta ja to pričam?! Pa taj nije išao u kupovinu ni kad je morao, ha! Ali sad je drugi čovek, sa novom ženom…
U novembru smo se i uzeli…Ko se još venčava u novembru? Samo oni koji moraju. Ni jedna slika bez tmurnih oblaka u pozadini, kiša je upravo prestala da pada, rub venčanice se isprljao, a ja sam skinula kaput da bi slike bile lepe. Par usiljenih poza, namešteni osmesi i hajmo unutra brzo – čeka nas sarma. Naši roditelji koji se ne podnose, dve muzike, jer nismo mogli da se dogovorimo, tri odvojene sale jer je samo tako moglo i konobari koji mahnito kradu flaše šampanjca misleći da ih ne vidimo. Jedina trezna na svadbi sam bila ja, jer sam bila trudna, pa je ionako stresan dan ostao u sećanju kao pokvareni pečeni kesten u koji zagrizete jer ste jedva dočekali sezonu kestenja i volite taj udobni miris i mekani ukus, a onda vam presedne sve u samo jednom zalogaju.
I onda: dete, obaveze, umor, strah, sumnja, posao, stres oko novca, računi, napetost raste, treba mi oduška, nema oduška, guraj dalje, puno ružnih reči, svađe, vikanje, razvod.
A ti ljudi sa svojim čudnim pogledima koji hoće sve da znaju, sve što boli, da bi izbegli…svima im kažem da jedino što zapravo boli su izvinjenja koja nikada neću dobiti i dostojanstvo koje sam pregazila.
Uzela sam mleko, a sad nazad kroz parkić pa kafica iz šolje na kojoj piše „ja sebi srodna duša“.
