20. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Sklopljene kazaljke kao kapci
„Neke stvari će zauvek ostati iste…“, neumorno je povlačio moje talasaste pramenove. „To nije odgovor…“, uvijala sam se dublje u naš zagrljaj. U tišini su mi otkucaji Vukovog srca zvučali kao kazaljke sata. Toplina naših tela me je ošamutila. Bez njega sam živela život kao promrzla… „Voliš li me?“, ponovila sam pitanje. Isti osmeh. Ista lokna. Rasplela sam svoje noge iz njegovih: „Ti se sada zapravo svetiš…“ Nastavio je da gnječi moju kosu: „Šta je, Jelka? Ne dopada ti se ni pomisao da bih mogao da te načinim laboratorijskom životinjom kao što si ti mene; još imaš i drskosti da mi zatražiš odgovor koji ni ti nisi imala snage da izustiš… Da li si svesna šta od mene tražiš?“ Odvažne usne sam ispućila, a kičmu isprsila: „Ja se i u sat plašim da pogledam zbog iščekivanja loših ishoda, a kamoli tebe u oči. Da me zaista toliko poznaješ, znao bi da se kod mene kost u grlu pojavi upravo pri tom pitanju, a nikako pri odgovoru. Moj je odgovor jasan, kao pitanje koje ti postavljam.“ „Dok si bila tu, plašio sam se da ćeš otići. Kada si otišla, strah je postao tuga. Ta tuga me je bičevala krivicom… Najdalje dokle sam dobacio bila je mržnja… Mrzeo sam što te mrzim. Mrzeo sam što je svaki pokušaj da ne osećam ništa bio uzaludan kao ispravljanje tvojih lokni. Ja sve vreme obavljam Sizifove poslove kada pokušavam da prestanem da te volim.“, bio je namršten, „Jesi li sada zadovoljna ishodom svog eksperimenta?“ Da li me je zaista prozreo? „Ne dopada mi se što osećam bes u tvom glasu. Zar posle svega što sam učinila da bismo bili zajedno?“, stezala sam čaršaf uz ivicu kreveta. „To je drsko!“, blago je uzdigao taj svoj glas. „To je hrabro!“, gledali smo se poput gladnih životinja, „Nije muški to što nisi imao smelosti da nas makar jednom u životu iskušaš!“ „Nije ljudski uništavati prijateljstvo!“, glas mu je postajao prodorniji. Ostavivši da mu se ponos i bes svađaju u vazduhu, baš kao mi, nastavio je da mi drži pridike: „Zar nisi ništa naučila iz ovoga što si nam učinila? Ja sam makar shvatio… da sve ono što čini prijateljstvo predstavlja sve… od osnovnog bontona do najtanje potrebe ljudskog bića za ljubavlju… Za sve to, preduslov su načela prijateljstva. Nadam se da sam ti pomogao da dođeš do zaključka…“ „Da…“, uhvatila sam ga za prekrštene ruke, „Kada sam gledala kako se Maša, Lav i Milan svađaju, shvatala sam da note prijateljsva koje nedostaju njihovim odnosima, nadmašuju čak i krv koja im teče venama. Kako je samo Višnja prošla sa Draganom? Onoga trena kada je njihovo odnos izgubio obrise prijateljstva delovalo je kao da je i ljubav izgubila dah… Tada mi je bilo draže što mi nikada nisi izjavio ljubav, umesto da kao Višnja, od novih cipela napravim flastere za rane koje bi mi posle tebe ostale… Posle, nisi bio jedini koji je osećao mnogo toga… Počelo je da mi se dopada što je stagniranje na prijateljstvu bila otvorena knjiga na kojoj smo ostali. Onome ko u sat ne gleda, bolje je i da ne zna koje je vreme, umesto da postane svestan toga kako je isteklo vreme… Tada sam počela da se zadovoljavam time što osećam tvoju krivicu. Tada sam to naučila i devojke…“ Jedna suza mi je pobegla. „Oprosti.“, briznula sam u plač pribivši čelo na njegove skrštene ruke. Približio mi se i rukom mi pridigao glavu. Glas mu je najzad postajao nežan: „Verujem da si i ti u daljini dobro promislila o svemu. Znaš… kad sam shvatio šta radiš, nisam više osećao krivicu. Kajanje je nestalo. Ljutnja je kao šibica. Gori i sagori, nestalo je… ali ostalo je ono nešto od prijateljstva… ona klica što je i izrodila ljubav, a to je…“ „Lojalnost.“, prošaputala sam. Poljubio me je nežno i ponovo smo ležali u zagrljaju kao da se ništa nije dogodilo. „I… Šta si dalje smislila?“, privlačio me je bliže sebi.
<span;>“Da sve dođe na svoje mesto…“, nastavila sam da mu pričam.
<span;>Položila je bele ruže na zemlju i prekrstila se. Lavova ruka joj se našla na leđima… Marina je poskočila, ali poznati osmeh koji se nazirao u zracima sunca ju je umirio. Prvi put se osmehnula na groblju. Trudila se da joj zamršena kosa vetrom ne završi među zubima. Dok ju je držao u naručju, nastavili su da se smeju: „Marina, to sam samo ja.“ Uozbiljivši se, Marina je shvatila da su bili dovoljno blizu: „Ti nikada nisi ‘samo’…“ Pomazivši se nosevima, odmakli su se kada su čuli točkove kofera koji su im išli u susret. Maša je spustila buket na susedni grob. Teodor je pružio sveću koju su upalili. „Idete?“, Lav je preuzimao sestrin štap. „Da.“, Maša se osmehnula. Blizanci su se zagrlili. „Nedostajaćeš mi.“, stezala je Lava snažno. „Neka… Sreća je odmor od naše porodice…“, najzad je pružio Maši onaj oslonac koji je ona njemu bila čitav život. „Srećan put.“, Marina je ispružila Teodoru ruku. „Hvala.“, rukovali su se. Položivši šake na Marinina ramena, Lav je posmatrao kako mu sestra hoda pod ruku sa Teodorom. Milan je upalio auto kada su ušli: „Golubovi… Aerodrom?“ Teodor je prepleo prste sa Mašom i potvrdio svom prijatelju: „Vozi i ne okreći se…“
„Znam kako se Lav oseća, ali misliš li da je Marina prebolela Teodorov odlazak?“, Vuk me je prekinuo. Nastavila sam baš onako kako mi je Marina to prepričala;
Prijateljstva su odlična zamka zaljubljenosti, ali i vladanja u potaji. Može li se ljubav sačekati? Marina je stajala na stanici na kojoj nije bilo izvesno da vozovi staju. Ipak, ona je čekala… I često je shvatala da je njen položaj varirao od kraljice do prosijakinje. Mogućnost postojanja u Teodorovom životu donosio je osećaj pobede svakoga dana, ali nepostojanje njega u njenoj postelji noću bio je poraz koji ju je preznojavao. Pitala se, rastrgnuta između ta dva, šta predstavlja to čekanje. Treba li ljubavi zaista vremena? Uveravala je sebe kako nije luda, već strpljiva, ali strpljenje je ubrzo počelo da pridobija ukus očaja. Pokušavala je da ga zadrži blizu sebe makar kao prijatelja jer ga njene ključne kosti nisu uzbuđivale. To je bio onaj najveći poraz žene. Razoružana do poraza, počela je čak i da sumnja u svoju privlačnost. Čak ga je jednom i pitala: „Kada bih bila poslednja žena na svetu, da li bi bio sa mnom?“ On se osmehnuo naivno: „Zašto neko ne bi bio sa tobom čak i sada kada si jedna u milion žena na planeti?“ Ali Marina nije želela ni da bude poslednja, niti jedna iz gomile. Želela je da bude jedina. Ceo jedan svet… Biti prijatelj osobi koja ti se dopada je kao da gladan prihvataš da pojedeš mrvice sa stola nakon obeda te osobe. I najgori deo je što moraš vikati da si sit. Šta ćemo kada se creva toliko jako čuju da zvuk više ne može biti ignorisan? Jednostavno, ili ćeš nahraniti jadnika, ili ćeš ga ostaviti da umre od gladi. I ja sam ovako razmišljala o nama… Tada sam rešila da ne zavisim od tvoje ruke, nego da preduzmem nešto jer… Zavoditi kroz prijateljstvo tanka je žica po kojoj koliko god graciozno hodao moraš se saplesti i pasti u jednom trenu. Vidiš Marina i ja smo drugačije kidale konce. Ona je ubila ljubav da bi prijateljstvo ostalo živo, a ja sam prekinula prijateljstvo, da bih saznala da li ljubav makar u nekom ćošku diše… Zato sam bila spremna da prijateljstva koristim prgavije… Možda ona nisu validno oružje za zavođenje, ali jesu za vladanje, što se pokazalo kroz sve što sada živimo. Svi smo napokon srećni… to je jedino što je važno. „Šta bi bilo da si omanula?“, Vukove oči su bile zabrinute. „Nikada nisam sumnjala u tvoju pronicljivost… Znala sam da ćeš me pronaći.“, gledali smo se dok su naša gola tela bila beživotna, kao bačena u tu posteljinu. „Nije bilo normalno da 3 potpuno različite žene piju bademovo mleko… Maša, Višnja i Irina su kao nebo, zemlja i podzemlje…“, pokušavao je da leži na mojim loknama tako da mu ne uđu u oči, „Neverovatno je kako si za svaku od njih pronašla adekvatnu ulogu u svom ispitivanju i pritom ih, tako različite, zadovoljila učešćem. Jelka… ne bih znao da li me to više očarava ili razočarava…“ „Mnogo grešiš, Vuče…“, uzdahnula sam, „Merlin Monro je govorila kako su svi muškarci isti, a da su im lica različita tek da bismo ih raspoznavale. Ja ću ti reći da su i sve žene iste, a da su im lica različita samo da bi se prohtevi muškaraca zadovoljili.“ „Šta se sada dešava u tvojoj kućici za lutke?“, znao je da moja tvrdnja ima veze sa bibliotekom i terao me je da nastavim priču.
„Trebalo bi da razmislimo o novim bojama.“, Višnja je gledala stari nameštaj. „Nisam još siguran kako bih želeo da sve izgleda.“, Arsenije je slegao ramenima. „A… Jesi li smislio za dečiju sobu?“, pomazila je svoj stomak. „To će biti iznenađenje.“, šapnuo je nakon poljupca. Milan je bio zatečen kada ih je ugledao kako se ljube. Neodlučno, rešio je da u nedostatku mesta za beg prošeta oko svoje ose i počeše se po glavi. Zvuk italijanskih cipela i zamah skupih naramenica je prekinuo par. „Arsenije…“, Milan je napokon izustio nešto, „Jesi li siguran da želiš da budem direktor ponovo?“ „Želiš li?“, moj brat je bio žustar. „Ž,ž…želim.“, mucao je Milan, „Zapravo jako želim. Jednostavno… skotina sam, Arso. Jezik mi je prosto prebrz i predugačak, a živci tanki i kratki i…“ „Mislim da te je baš takvog i zamislio.“, Marina je stizala uz neugodan prizvuk potpetica koje nije tako često nosila. „Šta pokušava ona?“, Višnja je gužvala Arsenijevu košulju kao dete majčinu suknju. „Smiri se.“, protrljao je šaku svoje buduće žene, „Mislio sam da je vreme da Marini nakon svega poklonimo malo poverenja. Uostalom, ko bi drugi umeo sa Milanom?“ Uzdahnula je: „Nadam se da će joj ovaj posao zapečatiti te nove štikle u putu kojim je pošla.“ „Ko ne bi želeo da dođe u biblioteku direktora koji je javna ličnost?“, Marina se zavalila u jednu od stolica. „Mislim da te ne pratim.“, Milan se i dalje češao nesigurno po glavi. “ Nemoj da pratiš mene! Prati put ka sali za konferencije za štampu…“, naredila je žustro ustavši sa stolice. Višnja i Arsenije su se zadovoljno pogledali. „Jeste li sigurni da je bila dobra odluka da ona bude zadužena za marketing i odnose sa javnošću?“, Milan je još uvek bio sumnjičav. „Potpuno.“, Arsenijeva usta su pokazivala zadovoljstvo. Višnja je dodala: „Bez greške.“
<span;>Blicevi su bili bolni. Nespretno se popevši u svojim štiklama na pozornicu, Marina je počela da se obraća novinarima: „Sva pitanja danas možete postaviti našem novom direktoru i njegovom zameniku.“ Lav i Milan su još gore i nespretnije prilazili mikrofonima. Sišavši u gužvu, Marina je naramenicom očešala svoju drugaricu iz detinjstva. Mirna je shvatila da je materijal tog sakoa namerno osetila među svojim grudima: „Skini sako… bolje ćeš udariti.“ „Kad ostaviš penkalo…“, zamahnula je nezgrapnim loknama. Izazvana na prgavu igru, Mirna je odlučila da postavi pitanje. Lavovo klimanje glavom bilo je natezanje obarača pred ubistvo i Mirna je jednostavno upucala: „Zašto ona, a ne ja?“ Svi blicevi su utihnuli, a sva pluća prestala da dišu. Lav se najzad približio mikrofonu, međutim Milan je preduhitrio brata: „Razlike u prstima… Vaši prsti mu zbog istine kopaju rane, a njeni ga zbog istine maze. Uostalom, mogu li ja Vama da postavim jedno pitanje?“ Nakon kratke tišine, Milan se približio mikrofonu: „Osim istine, mislite li da u onome što pišete ima ljubavi?“ „Sav je moj bes od ljubavi.“, tiho mu je odgovorila. Milan se osmehnuo: „Zanimljivo je što žena pred kojom su laži prozirne, toliko da je do tančina u novinama opisala članove moje porodice iako ih ne poznaje sve, ne ume da prepozna istinu. Vi nikada niste bili u ljubavi, već samo u njenoj blizini, da li kao ljubavnica ili osvetnica, nije ni važno.“ Inspirisan mojim poduhvatom, nastavio je: „Možda Vi to ne očekujete, ali moj brat i ja smo različiti… Marina je za njega još kao prijatelj odmah dospela u srce oko koga ste Vi uporno kružili. Međutim, ne bih rekao da je Vaša taktika loša. Ne znam da li bih je na Vašem mestu primenio, ali znam da bih na mestu svog brata dozvolio, ne samo da mi kopate po koži, nego bih dao i oči da mi iskopa takva žena…“ U bljesku bliceva i bučnim aplauzima, Lav se kroz gužvu probio do Marine. „Znala sam da će uspeti da nas izvuče iz skandala. Ne samo što nas je podigao iz pepela, već je dobio i ženu, genijalan je…“, Marina je šaputala, „Uostalom, niko nema tu oštrinu na jeziku kao on. Trebalo je odavno iskoristiti tu njegovu manu u javnosti.“ Lav je uhvatio par Marininih prstiju koji su se grčili. Posmatrao je kako su se i njene ključne kosti zarumenele: „Je li? Šta onda kažeš na ono što je o nama rekao?“ Zajapurena, prošaputala je na Lavovo uho: „Milan je svašta, ali nikada lažov, a šta ja da dodam na istinu?“ Lav se osmehnu: „Ako je tako… Kaži mi, nosiš li ti sada zlato?“ „Nosim.“, pogledala ga je u oči. Ispružio je njene zgrčene prste u svom dlanu i navukao prsten…
<span;>Arsenije je spustio flašu šampanjca na sto: „Za Marininu i Lavovu svadbu! Našu biblioteku i naravno… Ljubav!“ Zveckanje kristalnih čaša poremetio je zvuk telefona. Marina se javila. Uznemireno je zavrtela žicu: „Shvatam…“ Lav je uhvatio njenu veliku naramenicu: „Ko je bio?“ Ključna kost je izvirila iz sakoa: „Moj otac.“ „Marina?“, osetio je hladnoću njene kože. „Aleksandar je umro…“, Lav je seo na stolicu, „Žao mi je.“ U neverici je stigao samo da kaže: „Moramo u bolnicu.“
<span;>Vuk je spavao mirno. U polusnu se okretao i smeškao na moje poljupce između rebara. Prošla sam usnama po njegovom grkljanu. „Idem da nam donesem doručak.“, šapnula sam kada je otvorio oči. „Nemoj predugo da se zadržiš u pekari.“, stegao je moj goli struk. „Ako me miris cimeta ne opije…“, osmehnula sam se kada me je snažnim stiskom naterao da legnem preko njega. „Samo nemoj.“, pomazili smo se nosevima. Oči su mu bile tako srećne, srećnije od onoga što su bile pre par trenutaka dok sam sedela na njemu. „Neću…“, oblačila sam se, „Obećavam da neće biti dugo…“ Utonuo je ponovo u san. Uverena u to, otišla sam, takođe uverena u to da su vrata otključana i da zaista neće potrajati dugo…
<span;>Lav je u svom stilu, pomahnitalo ulazio u bolnicu. Zagrlivši Slađanu, okrenuo se ka Dimitriju. „Irina je probola bocu infuzionog rastvora… Gasna embolija je…“, Dimitrije je pokušavao da objasni, ali ga je Lav prekinuo. „Gde je kučka?“, tražio je svoju polusestru. „Izašla je iz zemlje.“, budući tast mu je napokon izjavljivao saučešće, „Policija joj je za petama. Žao mi je…“ „Moramo javiti Jelici i Vuku…“, Milanova inteligencija mi je oduvek bila pretnja, „Sigurno se zaputila u Francusku.“
<span;>Kada sam se vratila, Irinini rezovi bili su maestralni. Svuda gde sam poljubila nazirali su se tragovi noža. Uzela sam test za trudnoću sa kuhinjskog pulta. Kroz tragove Vukove krvi, još uvek su se videle dve tamne crte. Ostalo je još samo da pozovem policiju.
<span;>Crni izrastci kose su joj se sjajili. Zatvorska uniforma joj je visila sa ramena. Sela sam preko puta nje. „Kako si?“, pitala sam nameštajući velike crne naočare koje su mi žuljale nos. Teško je biti udovica. „Kučketino.“, Irina je zarežala. „Dobijala sam i kreativnije komplimente.“, odmahnula sam rukom. „Znala si da ću da ga ubijem.“, oči su joj bile prevelike, a zenice kao zakucane ekserima. „Zar nisi srećna sada?“, prstima sam prošla kroz lokne koje je frizer tek isfenirao. „Trebalo je da se udam… da dobijem novi život…“, osećala sam miris trulih desnih koje je grizla već danima. „Misliš moj život? Zar si zaista bila toliko naivna da pomisliš kako ću ti to pokloniti? Pogledaj se! Nikada ne bi mu bila ja. Moja kičma i grudi su čvrste, zato imam hrabrosti za sve ovo, ali i snage da izdržim.“, gladila sam rubove svoje savršeno ispeglane crne haljine, „Uostalom, moja kosa ti uopšte ne stoji.“ „Nisam želela da ga ubijem, ali kada sam saznala da si trudna…“, nije mogla da govori tečno od krvi u ustima, „Osećala sam tragove tvoje pljuvačke na njegovom telu. Zgadio mi se takav. I vaša posteljina, prepuna tečnosti vaših tela, gde ste začeli to dete…“ „Niko te na to nije terao.“, govorila sam istinu. „Kako si mogla ovo da mi uradiš?“, lupila je šakom staklo i francuski čuvar se okrenuo ka nama. „Šta sam drugo mogla da ti ponudim kada si bila onoliko jadna u onoj sobi koju smo delile? To je bio jedini način da se spasim od tebe u onoj psihijatrijskoj klinici. Niko drugi mi ne bi pomogao. Bila si nezgodna cimerka…“, nameštala sam torbicu za odlazak. „Ubiću i tebe i to dete kada izađem… Jesi li čula?“, počela je da trese rešetke i vrišti. Dok je ličila na majmuna, ustala sam sa stolice: „Nikada ti neću dozvoliti da izađeš. Zauvek ćeš ostati upravo tu gde i pripadaš.“ Čuvari su je odveli. „Jeste li dobro?“, upitao je Francuz koji me je izvodio. „Jesam.“, zagladila sam svoj stomak, „Mislim da jesam…“
<span;>Svi su već stajali pored sanduka. „Jelice,“, Maša mi je prilazila pre nego što sam uspela da stanem pored njih, „Tako mi je žao. Samo što si nas spojila sve, a dogodilo se ovo…“ Kako bih prekrila nedostatak suza, približila sam naočare očima: „Da… oprostite što nisam došla na sahranu vašeg oca, ali…“ Zašmrcala sam: „Sve se odigralo tako brzo… ja…“
<span;>Pogreb se završio. „Donesite nam kafu sa bademovim mlekom.“, zatražila sam od konobara na daćama narudžbinu za sve. Eksperiment je gotov. Prislonila sam šolju usnama i došla do zaključka: Čak i kada je neko kao najrođeniji, pustite ga da ode kada to poželi.
KRAJ
