9. poglavlje
Espreso sindrom
Magla je padala na svetlost farova. Višnja je pojačavala muziku na radiu. Teodor se nasmejao: “Kada već ćutimo, makar da ne bude neprijatno.” “Samo mi se dopala pesma, ali ako ti smeta, u redu je.”, razočarano je vraćala dugme unazad. Njegova šaka je zarobila Višnjine prste. Zvuk trube se začuo iz suprotne trake. Odvezivala je pojas kada su se parkirali: “Nisam znala da će jedna pesma moći da nas ubije.” Pogledao je u njene zajapurene obraze: “Možemo li da popušimo cigaretu napolju?” Zbunjeno je nagnula glavu: “Bilo bi poželjno.” Hirovito su zatvarali vrata automobila. Uvijala se u ljubičasti kaput dok mu je prilazila drhteći od hladnoće. Stavio je ruke u džepove tamne jakne i uzdigao glavu. “Šta ćemo sad?”, podigao je obrve. “O tome je trebalo da razmišljamo jutros… Izvini.”, krenula je ka pragu kuće. “Trebalo je… Ali sada kada se to dogodilo, ne možemo razmišljati kao da nije.”, povukao ju je za ruku ka sebi. “I šta ćemo sada?”, suze iz očiju su joj virile. Teodorova prkosna brada se napokon spustila. “Ne želim više da te povređujem.”, izgovorio je to meko, nakon duge pauze njihovih hladnih dahova, kao priznanje. “Ni ja ne želim da više iko bude povređen…”, pobegla joj je jedna suza. “Hej…”, sklonio joj je kosu iza ušiju. “Shvataš li ti…”, dlanovima je pipala njegove ruke koje su joj na obrazima stajale, “Marina je zaljubljena u tebe, a ja spavam sa tobom iz neke navike, hira, ludosti?” “Višnja, to što se jutros desilo bilo je kao vaučer za besplatno putovanje na nekadašnji odmor sa kog ti je ostala neka bleda razglednica.”, pokušavao je da je umiri. “Kada sam otputovala, shvatila sam da ništa nije isto. Problem je što ne znam da li nije isto jer je lošije ili zato što su moji postupci prema tebi bili loši.”, sklanjala je njegove ruke sa lica kako bi napravila prostora za suze. “Ti bi se vratila?”, glas mu je zadrhtao, ne zna se ni danas, da li od sreće ili zbunjenosti. “Ne znam.”, slegla je ramenima nakon dugog ćutanja. “Ja bih voleo da iz ljubavi dolaziš u moj krevet, ne i iz znatiželje.”, sateran u ćošak, počeo je da otkriva istinu. Višnja je nastavila u istom tonu prekrštajući ruke: “Moramo se rastati…” “Problem je što…”, obuhvatio je njene skrštene ruke i približio joj se, “Ja ne mogu biti tvoj prijatelj, a ne želim da te izgubim…” “A ja nemam izbora, nego da te napustim.”, zatvorila je oči kako bi sklonila pogled, ali su isceđene suze sve odavale. “Žao mi je i zbog svega ružnog što sam ti ikada rekao…”, šapat mu se završavao na njenom uhu. “I meni je žao što sam te napustila iz znatiželje, zato nije ni u redu da se iz nje vraćam.”, tiho je govorila dok su im se nosevi dodirivali. Dok se vazduh ledio, kao da su se grejali na Višnjinim suzama. Vrata su zaškripala o trulo drvo. Koliko god da je Maša želela da joj se pričinjava, slika je bila jasna. Umotavši se u svilenu kućnu haljinu, nije znala da li da odjuri u suzama natrag u posteljinu ili da se pokrije zemljom u koju je propala. Prikrivena maglom, odlučila je da polako korača ka njima. Svaki korak boleo ju je kao izvrtanje noža u stomaku. Postajala je svesnija i rana je bila dublja. Čekala je da vidi kako se ljube, kao samoubica koji se priprema da izvrši svoje odstranjenje. Ipak, Teodor se odmakao: “Zašto mi ne probamo da budemo prijatelji?” Višnja se nasmejala: “Mi smo odavno prijateljstvu sasuli metak u čelo. Bili bismo prvi u istoriji koji ujutru spavaju, a uveče postaju prijatelji. To jest, bili bismo prvi u istoriji koji bi posle toga bili prijatelji.” “Spavao si sa njom?”, Maša ih je prekinula. Kao utvara, njene svetle oči prepune suza su se nazirale ispod plave, krecave kose. “Mašo, to nije tako jednostavno… Uostalom voleli bismo da ovo ostane među nama. Da li bi mogla da nas ostaviš da završimo razgovor?”, gutao je pljuvačku natopljenu olovnim stidom i neprijatnošću. Mašino lice se naboralo zbog suza razočaranja. Obesivši mu se o rukav, počela je da ga vuče i gura od sebe u isto vreme vičući: “Kada ćeš više prestati da juriš za svakom suknjom? Misliš da je Vuk gori od tebe? Varaš se…” “Mašo, ne viči. Budiš komšije.”, Višnja je pokušavala da skloni njene zarivene nokte sa Teodorove podlaktice kada je primetila kako se svetla na prozorima kuća pale. “Pusti me! Imam još svašta da mu kažem!”, opirala se, iako su je oboje pokušavali umiriti. “Mašo!”, bezuspešno su je odaljavali od Teodorovih ruku. Ščepavši je za zglobove, privukao ju je k sebi besno: “U čemu je problem?” “U tebi.”, prasnula je u plač, “Tebi smo sve potaman. Ti si voleo i Jelku, i Višnju, čak si i Marinu zaveo… I još uvek ti nije dosta? Sada slušam kako se, kako ti dune vraćaš u svačiji život bez pardona. Letiš, leptire! Sa cveta na cvet, da nas sve zaslepiš lepotom svojih krila, da nas sve zaslepiš prahom sa njih koji nam svima štipa oči! Kako te nije sramota da drobiš naša srca? Kako? I ako ih već ždereš, a mrviš, šta ti je sad kod mog usfalilo, pa si otišao u krevet ovoj ženi? Ovoj…” Za Višnju je kap prelila čašu: “Isto ono što je i tebi usfalilo, što ti je moj otac nadoknadio.” Ponovo nizak udarac za Mašu koji je učinio da ponestane vazduha, ali ne samo njoj, već svima. “Ti spavaš sa Dimitrijem?”, gledao je u Mašu bledo. “Teodore…”, pružila je ruke ka njegovom licu. “Ne prilazi mi!”, odgurnuo ju je blago. “Kako ne shvataš?”, Maša je jecala. “Šta da shvatim? Da spavaš sa čovekom koji može otac da ti bude? Hoćeš li mi reći da je i ovo iz ljubavi prema meni isto kao što si mi rekla kada si odlazila u Ameriku pre 5 godina?”, besno je nabirao obrve dok su mu iz očiju sevale varnice žaljenja. Šmrcala je: “Kako drugačije tebi i pričati o ljubavi kada me primećuješ samo onda kada me nema ili kada sam tuđa.” “I ovo bi sada trebalo da me napali? Je li?”, odmicao se od nje. “Ne. Trebalo je da te trgne da te neću večno čekati.”, drhtala je od zime. “Nije prošao dan kada nisam razmišljao o tebi, a ti si…”, gorčina mu je stegla grkljan. “Ali je prošlo jutro… Da nisi i jutros razmišljao o meni dok si gužvao Višnjinu posteljinu? Možda ja i jesam kriva, ali sve i da nisam zgrešila, želiš da kažeš kako bi bilo u redu da sam ostala verna nekoj nepostojećoj vezi između nas dok si jutros bio zapetljan među njenim nogama?”, Mašin glas je pucao, “Mogu li jednom biti u tvojim mislima, očima, kada sam ovde, živa i prisutna i…” “Mogla bi.”, zgrabio je ruke kojima mu je milovala lice, “Da ti ne ide od ruke da između nas postaviš okean, svog brata, nečijeg oca,… I te noge, kada bi prestala da mi ih podmećeš, kada bi prestala njima da odlaziš… Kada bi počela da dolaziš, da ih podižeš, širiš… Nije da ja ne razumem, ne razumeš ti.” Uplakani i najzad smireni, stajali su u magli. “Mašo,”, Višnja je disala veoma glasno, “Vrati se u krevet. Sada makar možeš mirno da spavaš… Da nas je makar i pola voleo ostale kao tebe.” Maša je odlazila, gotovo šepajući i okretala se gledajući Teodora. Bled i uplakan, ponovo joj je uzaludno mahnuo da zaboravi. Utrčala je u kuću i zalupila vrata niz koje je klizela do poda jecajući: “Da si me makar tim rukama nekada stegao, privukao, umesto što si ih tek tako dizao i gurao me njima. Da si me makar pošteno i odgurnuo.” U nadi da će zadržati krike, grizla je svilenu kućnu haljinu. Lupio je dlanovima o krov svog auta: “Makar je ovo što si joj sada rekla bilo nešto što bi pravi prijatelj uradio.” “Šta? Rekao istinu?”, Višnja se namrštila dok je brisala suze, “Kada ćeš joj ti reći sve?” “Sada više ne znam.”, uzdahnuo je duboko. “Ne odlaži više i ne vozi tako nervozan…”, okrenula se i pošla ka kući. “Prošetaću.”, zgrabio je ključeve i krenuo polako ka narednoj ulici sa rukama u džepovima izdišući vazduh koji se pretvarao u paru. Otvorivši vrata, zatekla je Mašu na podu. “Hajdemo u krevet.”, Višnja ju je pridigla i ispratila do sobe.
U Mašinim ušima šolja kafe koju joj je Višnja spustila na sto bila je značajna. To parče keramike kao da se zarilo besno u Mašine uši. Misli i replike od sinoć su se šamarale u plavoj glavi. “Šta ćemo sada?”, Višnja je ispijala gutljaj. “Ne znam…”, prošla je rukom kroz kosu, “Sve sam unesrećila.” “Dobro je što nesreće imaju rok trajanja.”, potapšala ju je po ruci. “Kada bi sve samo tek tako moglo da se ispravi samolepljivom trakom.”, uzdisala je spuštajući lice ka šolji, “I ti bi mene trebalo da mrziš. Onako kao Marina.” “Nije kao da mi se dopada to što si sa mojim ocem, ali on je odrastao i svestan. Ti si ta koja je ugrožena.”, klimala je glavom ozbiljno, “Uostalom, znam kako je to kada te svi žele, a niko te zapravo neće. Lepe žene su dosadne. Njihova sudbina je poznata i uvek ista… A i stvari u biblioteci ne bi bile ponovo na mestu da nije bilo tebe. Ti si jedina nit koja sve i dalje drži pod kontrolom, a u poslednje vreme, kao da se trude da te pokidaju…” “Tvoja ljubaznost i strpljenje”, odmakla se od stola osmehnuvši se kiselo, ” ne znam, da li mi prijaju ili čine da me greške još više zapeku…” “Nisam ja baš toliko divna… Ja sam spavala sa Teodorom, a ti sa mojim ocem… Mi smo zapravo čistih računa.”, uzdisala je. “Ispalo je tako, ali nismo mi nikakve suparnice, mi smo jadnice.”, dunula je u šišku koja joj je padala na oči, “Trebalo bi da pijemo nešto jače od kafe.” “Kad si videla da jadnice piju vino?”, otpila je još jedan porazan gutljaj kafe. Škripa parketa raširila je njihove zenice. “Dimitrije je u ordinaciji.”, šaputala je kroz par plavih pramenova kose koji su joj na lice ispadali iz punđe. Višnja je slegla ramenima. Naslonio je ruku na zid, a potom izvirio: “Izgleda da je neko ovde bio podosta nevaljao.” “Vuče?”, Mašine žile na vratu su poskakivale od straha. Izgledala je kao da je videla duha, pa je od panike progutala grkljan. “Nisam hteo da vas uplašim…”, Vuk je odmahivao rukama preneražen Mašinim izgledom, kao da je pokušavao da smiri devojčicu koja samo što je pala i oči su joj prepune suza, no plakanje još uvek nije počelo. “Zašto nisi kucao?”, Višnja je trljala oči i obrve od nervoze. “Vrata su bila otključana…”, sada se već pravdao kao dečak koji vidi da je majka naoštrena za grdnju, “Ali razumem… Stvarno Teodor opet? I… Dimitrije? Izvinite, mislim, i mene bi bilo sramota da me neko čuje kada je to u pitanju…” “Kada si već sve čuo, sedi. Skuvaću i tebi kafu.”, Višnja je prevrnula očima. Mašini bolesno tanki prsti su pojurili ka Vukovim šakama: “Može li ovo da ostane između nas troje?” Iznenađeno je podigao pogled: “Pobogu, Mašo, valjda se toliko poznajemo?” “Dovoljno da znam koliko si blizak sa mojim bratom.”, prostreljala ga je pogledom. “I ti i ja se dovoljno poznajemo da Lav i ja budemo nedovoljno dobri da ti sudimo.”, nije treptao dok ju je gledao ravno u oči. “Lav! Višnja, moram u biblioteku… Pričaćemo večeras!”, podigla je kaput sa stolice na kojoj je sedela i hitro istrčala iz kuhinje. “Srećno!”, vikala je za Mašom spuštajući šolju ispred Vuka. Zvuk obrtanja ključeva, napokon je omogućio Vuku da pobesni: “Dobro… da li si ti normalna?” Zbunjeno je slegla ramenima: “Zašto me to pitaš?” “Znao sam da je loša ideja da se vratiš u biblioteku. Pogotovo onda kada Teodor na tome insistira.”, namršteno je popio gutljaj kafe. “Tebi nije drago što sam se vratila?”, prekrštala je ruke. “Naravno da mi je drago. Uostalom… Uopšte se ne radi o tome. Ideš stranputicom ovog razgovora, baš kao i u životu.”, gladio je palcem okrnjeni deo šolje. “Ako si došao da mi prigovaraš zbog Teodora, znaš gde su vrata. Uostalom, Maša i ja smo odrasle žene i možemo da spavamo sa kim god poželimo.”, bacila je krpu na pod, a potom se okrenula ka sudoperi ljutito trljajući dno šolje. “Slušaj me, mali rogati biku…”, uzdahnuo je, “Ferdinande. Nemoj meni glumiti snagu, kada znam da voliš cveće. Uostalom, znam ja za te tvoje rogove. Problem je što ih koristiš na meni, običnoj crvenoj krpi, baš kao ovoj kuhinjskoj, a ne na onome ko ti njome maše i nervira te.” “Misliš da me je iskoristio, zar ne? Nisam umislila…”, pena sa ruku joj se cedila niz pantalone kada se oslonila o rub sudopere. “Višnja, smiri se! Joj šta je vama ženama od jutros? Ja samo želim da kažem da Teodor nije najveštiji sa rečima. Tvoj krevet je njegovo izvinjenje i priznanje da mu ipak značiš… Uostalom, kakav je to krevet kada ga posmatraš kao bojno polje? To je trebalo obaviti jednim običnim razgovorom.”, odmahivao je glavom razočarano kao otac koji posmatra decu kako se svađaju. “Kako? Shvataš li da je svaki naš razgovor kao hod po minskom polju? Svaka reč je korak do eksplozije…”, mlatila je rukama tražeći krpu. Pridigao joj je krpu: “Jeste. Jer vi niste prijatelji… Ali nije ni u tome tolika kvaka ako biste samo želeli. Nego, ne… Morao je gospodin da poklekne pred ženskim nogama koje kao da žele da nagaze te mine o kojima govoriš.” Uzimala je otresito krpu iz njegove ruke: “Sad sam ja kriva, je li?” “Svi koji se obese, tvrde da ih je kanap zadavio.”, nagao se ka njoj, “Je li, zašto sama sebi izmičeš stolicu pod nogama?” Zasuzile su joj oči i ljutnja je umrla. Tiho je skupila snagu za poslednji krik: “Ne znam.” Vuk je ustao od stola i obuhvatio Višnju oko ruku: “To što se dogodilo, nema nikakve veze sa tim kakvi ste vi ljudi. Oboje ste sjajni, ali ono čemu ste pribegli nije bilo rešenje.” Zašmrcala je: “Zašto ti nisi došao onda toga dana da me pitaš da se vratim u biblioteku kad ti je već toliko stalo?” “Zato što sam verovao da ti u biblioteci nisi srećna, a posle ovoga… Problem je što nisi bila srećna ni na Kubi, na drugom kraju sveta, a nećeš ni biti ako nastaviš da se vraćaš ljudima i mestima koja su te povredila. I znaš šta? Nisi ti bik, ti si jedna kornjača koja se usuđuje da pliva u vodama riba čiji je plen i čim te neka od njih malo gricne, vraćaš se u oklop ranjena… Onda tu zaceliš, pa ponovo odeš da plivaš i znaš zašto? Jer zapravo voliš da te grizu. Prekini da glorifikuješ tu tvoju samoću! Počni već jednom da se sunčaš u priobalju… Makar dok ne dođeš do neke druge, bolje kornjače…” Nasmejala se: “U pravu si… Zapravo si u pravu… ali ja ne želim više da me ujedu.” “Znam… Zato sam ti sve ovo i rekao, a da mi je drago što si se vratila, naravno. Zar ja ličim na osobu koja ume da slaže fascikle po bojama?”, zagrlio ju je dok su bili naslonjeni o Višnjinu još uvek mokru sudoperu. “Ne.”, ponovo se nasmejala dok je brisala suze naslonjene glave o Vukovo rame, “Kada malo razmislim… Ti si moj jedini prijatelj tamo. Teodor mi je bivši dečko i šef, Milan je isto to, samo mojoj sestri, Lava ne poznajem, žene me uglavnom mrze…” “Mislim da tamo inače niko nikome nije prijatelj više… Koliko smo se svađali u poslednjih par meseci i spavali jedni sa drugima, dobro je što biblioteke još uvek ima.”, govorio je cinično, “Ispada da smo jedino mi ostali samo prijatelji.” “To je zato što smo previše racionalizovali naš potencijalni seks.”, izvijala mu se iz zagrljaja. “Da, stvarno… Hoću li ja ikada saznati šta je tebi u tom trenutku bilo u glavi kada si želela da…?”, znatiželjno ju je pitao. “Glupo je da sada komplikujemo stvari time. Mislim da i ti želiš da ovo prijateljstvo nastavi da živi…”, zasula je hladnom kofom vode njihov strastveni razgovor, “Uostalom, nisi svratio samo da prisluškuješ?” “Ne, ne.”, stavljao je ruke u džepove, “Došao sam da vidim kako ti je sestra i da ti ostavim plan za promociju.” “Dobro.”, uzimala je fasciklu u ruke, “Sestru još uvek nisam videla.” “Znaš da bi to trebalo da obaviš.”, nameštao je kaput na izlazu. Najednom, oboje su zastali pokraj vrata. “Mašo?”, Višnja je sklonila plavu loknu sa njenog uplakanog lica. “Došla sam… Poslao me je Lav po tu fasciklu.”, najzad je izustila od , “Nisam htela da slušam stvarno, ali…” “Hej…”, stisnula joj je ruke, “U redu je…” “Jebote, Vuče, kako nas tako uvek bolno budiš?”, tresla je nos u maramicu. Nasmejao se: “Zato što tome služe prijatelji.” Zagrlio ih je obe.
Naoštrene štikle, naoštrene kao da ubijaju, odjekivale su po izglancanom laminatu: “Lave, donela sam plan… Lave?” Podizala je glavu. Shvativši da se nalazi sama u tamnoj sobi koja miriše na smolu, prašina koja je padala na patos pod svetlošću lampe kao da joj se smejala. Kvaka je škljocnula: “Mašo, moramo da razgovaramo.” “Moramo!”, zatvarala je vrata nogom, čineći da se espreso koji je držao uzburka, “Zar je moguće da nisi primetio da kasnim?” Trudeći se da spasi šoljicu kafe tacnicom, utišavao ju je: “Šta ti je, ženo luda? Nisam… Samo što sam stigao. Uostalom, sada imamo važnije stvari…” “Šta važnije?”, spustila je tacnicu na sto i unela mu se u lice, “Zar ti postoji išta važnije od ove biblioteke?” “Mašo,”,uhvatio je kvaku, “mama je u gradu.” Starija žena je gurnula vrata: “Da mi je neko rekao da će mi rođeno dete zalupiti vrata pred nosom, ne bih mu verovala… Lave, dušo, gde si spustio moju kafu? Aha, vidim.” Zalegla je u stolicu i podigla noge na sto. “Mama, vide ti se halteri.”, prikrivala je oči bratu i sebi. “Videla bih ja tebe da si provela 12 sati u avionu.”, ispijala je espreso. “Tetka!”, Milan je bacao papire koje je do tada nosio oko sebe, “Kako mi je milo što te vidim; Otkud ti?” “Došla je da ti donese pare za praznike…”, Maša je gunđala dok su se njih dvoje srdačno ljubili. “Pedeset eura u kovertu…”, Lav je šaputao sestri, “Baš kao i sve tetke iz inostranstva.” “Bože,”, starija dama je zamahnula plavim teškim loknama, “kako ja da propustim promociju Lavove knjige?” “Ja ne mogu više ovo da gledam… biću u hodniku.”, mlade plave lokne su takođe poletele u zanosu vetra koji je stvoren otvaranjem vrata prkoseći rođenom bratu, “Ako te još uvek uopšte interesuje tvoja promocija…”
“Mašo!”, izleteo je za sestrom, “Ni meni nije drago što je mama došla baš sada, ali popij koji espreso, iskuliraj, i ona će za par dana otići.” “Da li si ti normalan?”, histerično se smejala dok su joj usne nervozno podrhtavale, ali se ipak vratila sa njim unutra. Milan je sipao vino u čaše. Lav je mazio sestru po rukama, kao trljajući rane koje je upravo zaradila ogulivši se u parku, da ne plače, da ne peku… “Malo vina?”, Milan je pokazivao Lavu flašu. “Sipaj nam.”, klimao je glavom bojažljivo. “Ja ne želim.”, sklanjala je bratove ruke sa sebe. “Uzmi, dušo, malo. Bleda si, a valja da se malo zarumeniš, a i… Ne izdaje se knjiga svakog dana.”, Slađana je podizala čašu ka svojoj deci. “Mašo, možda želiš espreso?”, nagao se ka sestri bliznakinji zabrinuto. “Hajde, Mako, dugo nismo imali ovakav porodični trenutak.”, čak je i Milan pokušavao da je umiri. Maša se tresla od obrva do tabana. Zujalo joj je u ušima. Delovalo je da je soba postala ringišpil, a u kaleidoskopu njenog oka smenjivale su se slike koje ona nije želela da vidi, sva sećanja kojih nije želela da se seti… Pritisak je odjednom počeo da je muči. Osetivši da se zidovi sobe smanjuju, zamahnula je rukom i bacila kafu sa stola: “Prekinite!” Smrtna tišina je zavladala bibliotekom. Čak ni sekretarice više nisu šuškale papirima. U čitaonicama se nije disalo… Samo je koja kap espresa, padala sa fine drvenarije stola, kao krv, makar se tako osećala Mašina porodica gledajući u njene nabrekle oči i nemiran grudni koš: “Šta ćutite? Mislite da sam luda? E pa baš da vidimo, mama koji je pravi razlog tvog dolaska?” “Mašo, ja ne znam šta je sa tobom…”, i dalje smirena, kao da se ništa ne dešava, pokušavala je da nastavi. “Poštedi me tvog uzdizanja iznad situacije i laži… Milane, ti si znao da mama dolazi?”, čitala je porodicu kao knjigu. U početku je poćutao, ali svestan da ne može slagati sestru, kao i da to ne želi, počeo je da razmiče zavese predstave: “Da… Ja sam je zvao… Zato što sam želeo da vidim da li će Marina biti u stanju da se ikada vrati u biblioteku, a tetka je delovala kao neko ko će umeti da mi pomogne… Znala je i moju majku, zna mene, vas, zna šta bi bilo najbolje za ovu biblioteku…” “Još se razume i u piće…”, Maša se cinično cerila, “Slušaj me, brate… Sasvim je u redu što tebi tvoji roditelji nedostaju mrtvi, ali nama su naši živi falili… Možda je tebi dovlačenje ove žene lek, ali nama je nož u leđa. Uostalom, ako želiš da ova biblioteka propadne sada kad smo joj temelje jedva učvrstili, tvoja tetka je pravi izbor…” “Mašo, ne preteruj!”, Lav se namrštio, “Odgajala nas je najbolje što je umela!” “Da se ona pitala, zvali bismo se Čaša i Flaša. Prestani da poričeš istinu, Lave!”, frktala je na brata. “Znaš šta, Mašo? Ti si nezahvalna!”, sa gađenjem je posmatrao sestru. “Da, to se tako u tvom svetu zove, brate.”, prilazila mu je odsečno lupajući štiklama, “U svetu u kom se svaki problem rešava šoljicom espresa, bitno je da su tu cveće i proleće, ništa me u životu ne uzbuđuje i ne pogađa, ni za šta se ne borim i ničemu se ne nadam… Samo da za nešto ne bi ispao kriv i samo da bih pobegao od svake odgovornosti. Znaš zašto ti voliš mamu? Jer je mamina čaša vina, tvoja šoljica espresa. Jer je mamina propala porodica, svaka tvoja propala veza. Jer je mamin nemar, tvoj espreso sindrom, a sve to… Je bežanje, je jadno. Ti si jadan, brate.” Viknuo je za sestrom koja je već bila odlučna u izlasku: “Jer je tatino napuštanje, tvoj beg u Dimitrijev krevet.” Maša je bila zaleđena. “Pitaš se kako znam?”, Lav je bio veoma neprijatan, “Ne spavaš već danima kod kuće, iz biblioteke te uvek pokupi neki džip, a čak i cveće koje dobijaš biva potpisano njegovim imenom… Nisam glup, Mašo. Uostalom, zar si toliko naivna? Mi smo nekada bili jedno, zar misliš da i dalje ne osećam kako si?” Okrenula se i ponovo mu prišla: “Onda znaš da mrzim svaki trenutak u kom ostaješ pribran i smiren. Ne samo ti, i Milan, i Teodor, i Višnja… Vama je sve mrtvo more, za vas je i ova biblioteka muzej voštanih figura, a onda ja kao talas, kao živi stvor bivam gledana kao budala jer mi je stalo, Lave, jer ovu biblioteku volim više od svega na svetu, ali ako već nemam priliku da je imam, jer očigledno nisam uklopljena u bezosećajni kolektiv kom je sasvim svejedno da li će ovo živeti, možda je bolje da se vratim u Ameriku. I mrzim te. Da, mrzim. Mrzim što si se baš ti rodio tih par minuta kasnije kada su zvezde dodeljivale ravnodušnost i nezainteresovanost. A ti, Milane, ako već želiš da znaš kako je Marina, mogao bi je barem jednom obići. Zar posle istog kreveta ne možeš da podeliš koju toplu reč ili da… Vama je sve svejedno? To je porodično. Samo sam ja crna ovca, prepuna osećanja, toliko punih grudi da osećam kako ću pući ili je taj trenutak već sada…” Izjurila je iz sobe. “Ja ću ovo rešiti.”, Slađana je gutala knedlu.
Točkovi kofera su zapinjali o kamenje u bašti. Mučeći se torbama uz uzdah je sela na klupu. “Znaš da sam ih jedva naterala da te puste? Posete se ne preporučuju u ovoj fazi. Mogle bi ometati napredak.”, Marina je vrtela listiće žbunja po rukama. “Čudi me da si se onda toliko potrudila da bi od svih ljudi na svetu mene videla.”, Maša se nasmejala napokon. “Dugo mi je trebalo da shvatim koliko patiš… Onda se odjednom mržnja pretvorila u saosećanje… A i drago mi je što si makar sa mnom rešila da se pozdraviš.”, uhvatila je Mašu za ruke. “Kako si?”, sudar svetlih očiju je napokon bio prijatan. “Bolje.”, zažmurila je i duboko uzdahnula. “Osećati se užasno, a potom bolje, nije baš utešno.”, zaključivala je previše logički. “Jeste, ali onom ko pije nije do toga kako se oseća, već do toga da ne veruje u bolje… Lečenje nije nestanak, već poboljšanje.”, gledala je u Mašino zamišljeno lice, “Preispituješ svoj odlazak?” “Da. Kada tako kažeš, da…”, uzdahnula je. -Jesi li rekla Teodoru?
-Zar da mu kažem to posle svega?
-Kada bi razgovarala sa njim, vrlo verovatno da ti taj kofer ne bi bio potreban… Ili možda i bi, kako bi se preselila kod njega.
-Mislim da ćeš ipak ti na kraju biti ta.
-Eh, Mašo… Znaš, postoje ta prijateljstva u kojima se jedna osoba zaljubi, a druga je jednostavno dobar prijatelj.
-Bilo kako bilo, pre bih možda razgovarala sa tvojim ocem.
-Ne ide ti u međuljudskim odnosima očigledno. Mom ocu nije potrebno opravdanje. On zna da ste zajedno zbog tvojih slabosti i vešto ih koristi… Nisi dužna još i da mu se za to izvinjavaš.
-Zar Teodoru onda jesam?
-U tome i jeste vaš problem… Duga je ljubav, ali računi nisu čisti. Vi ste ono najopasnije.
Dimitrije je prilazio njihovoj klupi: “Mašo? Šta će ovi koferi ovde? Marina, zar je doktor dozvolio da izađeš? Da se nije nešto desilo?” Zbunjeno je posmatrao u ruke koje se drže dok je svoje odlagao u džepove belog mantila. One, još manje svesne odgovora kojim bi ga zavarale, zamuckivale su nespretno. Najzad, jedan promukao ženski glas sa smesom teškog parfema je došao kao spas: “Vi ste doktor u ovoj klinici?” “Da.”, Dimitrije je odgovorio gospođi. Marinino lice bilo je boje kreča dok je pokušavala neprimetno da objasni Maši kako ne bi trebalo da se okrene, no kako to obično biva, mlade plave lokne su baš tada zamahnule. “Htela bih da započnem lečenje.”, nastavila je gospođa. “Mama?”, Maša je ustala.
