Šarene kapice, tri bakice plivaju, u liniji sam sa njima, jer je to ženska linija, linija za uživanje, za polako, one plivaju nekim svojim ritmom, zadovoljne pokretljivošću, u ovoj liniji se vrlo često čuju recepti za kefire, izdiktiraću ti posle, bila sam sa prijateljicom do Temišvara, a ti meni posle ispričaj o kalemu, evo ove devojke, nije je bilo nekoliko dana, mora da je dobila, pa je pustošila frižider i vitrinu sa slatkišima, ako i dalje ljudi stavljaju bombonjeru ili napolitanke u vitrinu, u neki ugao, da iznenade sami sebe, jao evo je, na nju sam zaboravila, sigurno je dobila, a ja sam izgubila menstruaciju 1983. i briga nema, samo plutamo i uživamo u danu, radost nam kvare samo ovi skroz desno, tu su oni koji se bacaju, koji pljuskaju, koji umišljaju da je ovo neko takmičenje, kao da jaguarom ideš kroz malu jednosmernu ulicu, potpuno nepotrebno, kompleksi, koga hoćeš da impesioniraš, zašto ne plivaju svi kao ovaj fini čovek, ovaj dasa. Između nas je on, on pliva suvereno i sa zadovoljstvom, ni prebrzo ni presporo, pliva gospodski, kada nam se susretnu pogledi, on se javi, prijatno i uljudno, srdačnost preplavljuje njegovo lice. One, kako plivamo, više ne pričaju o kefiru, niti razmišljaju o izgubljenim napolitankama, kojima je odavno prošao rok, tema je književnost, jedna kaže kako neće da gleda sapunice, jer je shvatila da se neumitno bliži smrti (zar nije tako sa svima nama), a kako je Borhes ostao nepročitan. Nije pročitala ceo opus, to u svojim godinama smatra greškom i namerava da se posveti tome u narednom periodu. Premalo je vremena za melodrame, nego daj Borhesa. Ova druga joj kaže kako mora da uzme Umberta Eka. Razmišljam, ima ljudi koji su jednostavno kul. Eko je jako kul, i one to znaju. Meni u susret ponovo pliva on, krupan je (to govori njegova generalna konstitucija, glava i ramena koja izranjaju), dakle krupan muškarac od sedamdesetak godina. Izranjao je i uranjao, to je činio suvereno i pun neke ozbiljnosti. Ne znam da li sam bila pod utiskom predhodne priče, ali mislim da ipak ne, ovaj plivač mi je zaličio na nekog pisca. Imao je fizionomiju pisca, uspešnog i čitanog, tačnije on je bilo jedan kroz jedan južnoamerički Nobelovac. Imao je uvo Nobelovca iz Čilea ili možda Argentine, imao je to mesnato uvo, tu školjku mudraca, lice koje mogu odmah da zamislim na knjizi, u crno-beloj tehnici, En Libovic fotografisala u Njujorku, u studiju, jednog prijatnog prepodneva, uz kafu i bejgele. Ozbiljnost i stav, žabolike oči, podočnjaci su takvi zbog godina, vidi se da je on kao mlad bio dobar komad. A i sad je, dobar komad mesa, sa malo masnog između, prođu te žmarci kako je meso jako, pa ugasiš taj osećaj koktelom. Masno je sastavni deo i tako treba. Šta je život bez malo masti?
Možda se ovaj čovek zove Dragiša Milojković i penzionisani je električar iz Žičke, ali njegova fizionomija kaže da je on južnoamerički Nobelovac Elijas Kamiljo Brunhil (ime mora biti iz tri dela i mora imati i neko germansko prezime, jer su se u Argentini ili Brazilu svi narodi mešali i sve to ima smisla). On naravno, u mojoj fantaziji, dok plivam lagano i sa smeškom, nije iz Brazila, on obavezno piše na španskom jeziku, čitan je širom sveta, tu je negde uz Ljosu, koji mu je i lični prijatelj. Drugovao je i sa Kortasarom i po njemu nazvao svoju omiljenu mačku. Druga se zove Piškota. Mačke je retko vodio sa sobom, ali uvo, uvo je bilo ono koje je obišlo sve kontinente, to uvo bilo je u svim vremenskim zonama, ono je kružilo svetom, veliko kao šnicla koju ćete dobiti besplatno, ako je pojedete celu u argentinskom restoranu, takav je dogovor, ali retko ko uspe da pojede celu, a svi se zalete i precene, njegovo uvo je kao tašna u koju može da stane sve, notes, pomade, ključevi, pa i njegova knjiga najboljih priča, tako debela da njome možete da se odbranite ako vam u kuću uđe provalnik. To se njemu dopada, to je zaplet priče, upravo su takvi obrti učinili da ga čitaju svuda, na svim meridijanima, da u letnjikovcima spuštaju na šarene mušeme njegove knjige dok lete zunzare okolo omađijane pupoljcima i histeričnim prolećem koje napada svim svojim bojama, to je učinilo da ga čitaju i u brzim vozovima koji se probijaju kroz okomite planine i krševe, i pored mučnine koje čitanje u pokretu izaziva, da ga čitaju na vece šoljama, oni kojima nisu pomogli probiotski jogurti i suve šljive, oni u stanju da pročitaju i po desetak priča, a da ne završe ono zbog čega su tu, oni koji lažu– e, samo da završim ovaj pasus, pa kuvam kafu, a ustvari nije samo još jedan pasus, nego čak tri strane, potrajaće, Njegov stil je sočan i mastan, nabijen opisima i obrtima, kao njegovo uvo, mesnato i sočno i školjkasto, svo u obrtima i prevojima, kao tobogani u vodenim parkovima. Njegove uši su uši jednog nobelovca i kao da nešto takvo kao što je uvo vidite prvi put u životu, kao eksponat. Ne bi bilo loše da se napravi uporedna studija i foto knjiga ušiju nobelovaca. One gotovo da se nisu promenile, takve su bile i kad je bio mali, samo je glava bila manja, i tada su licem dominirale one. Mama ga je ljubila u uvo stalno, kao da je znala da će ono zumirati En Libovic, veliko uvo, crna rolka i velika glava velikog pisca, moćno i karnalno, zauzima mesto na svaki način, on nije debeo, samo je prisutan i tako je kul, gotovo kao Umberto Eko. Mama ga je ljubila u uvo, da pukne, zaglušilo bi se uvo, ali mamina ljubav bila je takva, putena i vatrometasta. To je bila baza za njegovo životno zadovoljstvo i samouverenost, volim te sine, baš zato što si klempav i živahan, moj mali izrodić, maštovito biće moje koje će pisati i pušiti po televizijskim studijima kasnih sedamdesetih, u tročasovnim debatama o tome kojim rukavcima ide svetska književnost u kontekstu filozofije i geopolitike.
Plivam, prolazim pored one dve profesorke, čini mi se da bi mogle da to budu, osećam da će u sledećoj rečenici, čim zaronim, jedna pomenuti Elijasa Kamilja Brunhila, koga pre leganja u grob mora, ako ništa da preslista još jednom, ne znajući da ovaj Nobelovac sa Crvenog Krsta pliva na pet metara od nje. Posle plivanja, u odeći koje nema mnogo u njegovom ormaru, ali je sva kvalitetna i dobrih marki, spakovaće se i otići, čekaju ga Boža Vrač, Sreta i Ljuba Surutka da se sedne i popriča u kafanici, tu na Krstu, svakog dana isto mesto, sve je u ritualima, svuda na planeti postoji takvo mesto, dva sa dva, neugledno, puno duha, rupa, pur pene da košava ne odvali prozore, krckavi parket, mali stari tv prijemnik na kome se gubi slika povremeno, a uvek se gleda ili utakmica ili nešto aktuelno, tombola, šah, sportska prognoza, ista klijentela, masnjikave čaše, toplina, društvene igre, ima boljih kafana, ali ova je naša, ima on para za bolje, alo, pa on je lationoamerički Nobelovac, ali ovo je njegovo mesto, pitomo i legendarno, dokaz da se nije promenio. I onda latinoamerički nobelovac sedne, ali ga svi znaju, domaći je i niko od toga ne pravi famu, gost kao gost, dragi gost, rakija i kafa, navratiće neko i doneti švarglu sa pijace. Da tamo neko uđe i pita ga nešto na španskom, u nekakvom ludilu on bi znao, na španskom bi odgovorio, uljudno i klimnuo glavom, kao što klima glavom meni svakog dana, kada me vidi u bazenu. A ustvari, potpuno je logično, najbolje priče i nastaju na ovakvim mestima, tu će nečija anegdota o nevolji sa karoserijom kola pokrenuti vrtešku u glavi maštovitog autora koji mulja švarglu, osmisliće obrt kao obrt točka, zacakliće mu oko kada osmisli zaplet, ali nikom ništa neće reči, nabošće čačkalicom kiseli krastavac, nasmejaće se ovlaš na komentar da bi i oni, stari prijatelji trebalo da imaju udela u njegovom uspehu, jer se svakog dana napaja njihovim narodskim pričama. On će mudro ćutati, nikad im neće reći zapravo da to jeste istina, iako oni to znaju, da priče nastaju upravo tu ili u igri sa mačkama, da je žestina misli i uzbuđenja kada reši slagalicu priče, kada poređa delove situacije kako valja kao skok mačke koja će po ko zna koji put kandžama izgrebati zavesu, ali nema veze, kupiću novu na putu od bazena do kafane, kupiću zavesu, kupiću mentol bombone i časopis u kome neka devojka piše u kolumni kako je čovek na bazenu podseća na latinoameričkog nobelovca. Dok bude žvakao bombone, nestrpljiv da se otope, Dragiša Milojković naići će slučajno na kolumnu devojke koja piše o čoveku koji liči na latinoameričkog nobelovca na bazenu, da, to je ona devojka iz leve trake, a znam da misli na mene, ja sam latinoamerički nobelovac, imam to uvo, ismejaće se Dragiša i poverovavši da je latinoamerički nobelovac napisaće prvi put u životu priču o čoveku koji devojci na bazenu zaliči na latinoameričkog nobelovca i onda on pročita njenu kolumnu o sebi kako liči na latioamerikog nobelovca i znajući da liči na lationameričkog nobelovca napiše po prvi put u životu priču o tome kako devojci na bazenu čovek zaliči na latinoameričkog nobelovca i onda on pročita njenu kolumnu o sebi kako liči na latinoameričkog nobelovca i znajući da liči na latinoameričkog nobelovca…
