“Mesto gde vreme staje”
Pod čačanskim nebom, kraj Morave plave, tekle su priče iz dečije glave.
Stajao je deda, moj heroj i car,
što mi je na dlanu donosio dar.
U istoj avliji, uz rođaku moju,
delile smo svaku radost i boju.
Kao dva čvora na istom koncu,
vodile smo igru u našem loncu.
Čas đubretari što skupljaju smeh,
čas mađioničari kroz maleni greh.
U blatu do kolena, baštovani pravi,
stvarale smo magiju u našoj glavi.
Zategnut lastiš nam stopala žulja,
dok se u dvorištu drveće ljulja.
Vreme je stalo, bez brige i stresa,
dok sumrak polako ljubi nebesa.
Danas u grudima taj Čačak nosim,
pa ponosno svaku stazu kosim. Uz prave ljude, gde god da se krene,
i tlo pod nogama čuda pokrene.
