Не могу пронаћи бар једну реч ни две
за песме што се овде не пишу више,
у оваквом друштву које одузима све,
без слободе и места за њих-којих је лише.
Не могу се остварити путеви сна,
сигурни кораци и видици јасни,
за избављење свих нас са дна,
у друштву чији образи нису више часни.
Не могу ухватити уздах чист
у пори друштва у каквом живим,
јер ни кад са гране опадне лист,
није више тренутак којем се дивим.
Не могу подарити песмама што је важно,
јер и ја живим као што оне у трен постају,
у друштву што негује све што је лажно,
без слоге и искрености које изостају.
