Ове сам ноћи лако схватио, Колко је за срећу потребно мало, Па ми се осмех на лице вратио, Јер имам некога коме је стало.   Лежала си дуго, по мени посута, Склупчана ту, на мојим грудима, Спавала мирно, као мала кошута, Скривена далеко од погледа људима.   И дуго сам те гледао, очаран и нем, […]

У глувој ноћи, кад све спи, Кад се над градом надвију сни, Након што заврши народни пир, Тек тада у престо заседне мир,   А следећег јутра, кад зора заруди, Звук воза на шинама цео град буди И чим она из воза у град наврати, Све булеваре прекрију шапати.   Скривају погледе, мушкарци и жене,

Свеж априлски дан на палуби, Посада је увелико спремна на Маркизу, У које год једро човек да се задуби, Закључио би, на крају, исту експертизу.   Горди, смеђи џин спремао се за полазак, У луци Антверпен уобичајена бука, Као да град очекује неки важан долазак, Била је то престоница разних марифетлука.   Свуда су наоколо

Још један сасвим обичан Четвртак, Ни по чему другачији од осталих, Котрљао се незграпно као белутак, Шутиран друмом свих пролазних. Јесен је унајмила све градско дрвеће, Да сашијe најфинији капут за путеве, На пут крећу све трупе војске летеће, Истим трагом куда су лани лутале. Небо се замутило тмурним нотама, Облак се шепурио поносно ко