Hoću da te izbrišem iz života svoga, kao da te nikada nije ni bilo. Hoću da te izbrišem, ali mi srce to ne da, zato sam počeo da lutam i da pijem. Pobegao sam iz grada, promenio društvo, promenio navike, promenio sve, ali vreme tebe nije izbrisalo. Zato i dalje pišem pesme i pijem. U […]
Носио сам један капут, Боже, Кроз зиму, до каснога пролећа, Послужио је за многа столећа. Тек лети се носити не може. Флеке беху као неприметне, Све док не поче да се рашива. По рубовима рањен да бива, Док са концем игла га не сретне. Носио ме посвуда са собом: Вечери, јутра, и међ’
Шљиве су ове године добро родиле.Старији и физички слабији позвани су у Међеђу пекмез да готове.Хвала им. Наду повратише 102 логораша,нада безнаднима батином је враћена.Има их већ близу пет стотина и нас ланчара по логору шеће се још пет.Остали смо да сањамо да ћемо у Међеђи и ми да правимо џем. Јесте да нам је
svrbe me nervi i grebe me koža nosim u sebi hiljadu moljaca koji grizu moje ćelije poput stare svilene košulje koja visi godinama u drvenom ormanu hoću da rašijem šavove na kolenima već su ionako popucali i ojedeni hoću da ih rašijem i pobegnem iz kože koja mi je postala tesna naglo sam porasla
H1 vidio sam prozor na stropu probijale su se zrakeu zraku je lebdjela prašinavidio sam prašinu bilo je zagušljivopreviše pluća u zatvorenom prostorua svi su disalikao da su morali bili smo zatvoreni između zidovaboje mokrog pijeskapod je bio od linoleumaprugasta imitacija drveta vidio sam da svjetlo dolazi s visinetri neonske cijeviled sijalice od 12Wpo mojoj
Ovo je baš neki dobar dan. Otvoren prozor oponaša terasu,kafe na gelenderu – kad tamo bršljan. Onda spazimo, iako se kriju,kako vetar golica jelu pod prozorom.Sunce nam slika predstavu na zidu.Neki kažu: igra senki.Igra jeste – ali mirisa.Tako miriše cimet. Polako. On nas uvek uči da udahnemo duboko.Ne! Uči nas prvo da zažmurimo,pa da udahnemo
Proleće, radost širiš kroz dan,lakoćom je nosiš s cveta na cvet,izblediš i odnosiš zimski san,dok u tople boje rađaš svet. Proleće, iz tvog oka tinja pogled,sjaj osmeha krasi ti lice,kroz procvala polja u nedogledoživljavaš širom ulice. Proleće, sa tobom sve je nežno,istopi se što je bilo snežno,pred vedrim likom tvojimbudan ja iznova stojim. U čvrstom
O, kako samo želim da verujem u tebe… Da predam svoju sudbinu u tvoje ruke sa dubokim znanjem da ćeš me učiniti dovoljno jakom da delam ispravno i da konačno stignem na to obećano rajsko mesto na kraju puta znajući da ti si svetlost koja prodire kroz zenicu oka moga i tu postaje svetionik. Ne
U nepresušnim pogledimaka istini,uzaludni pokušaji srećebivali su prazni.Ljubav se nije nazirala. U beskrajnom tragu Suncasudbine koja je nepredvidiva,ozario se tvoj osmeh;Nepoznat a drag. Satkan od čemera,pomalo uplašen,zabrinut, obazriv;Moj se osmeh pojavio tiho. Svi drugi osmesi i svi pogleditoga danapodsećali su na tebe.Odjednom pravi,baš onaj koji sam sanjao. Neka toplina, kuvano vino,zraci Sunca na obrazima,miris u
Ukleta da ne znam kuda bih gledala, šta bih pricala i koje da zauzmem mesto. Krećem se kroz fluid prepun prepreka. Ja sam prepreka. Ljudi dolaze i odlaze. Ovlašni pogledi i dodiri ramena u prolazu. Njihove razigrane usne rasipaju nerazumljive reči. Smejem se kao gluv covek postiđen jer ne shvata ni nakon petog ponavljanja. Lebdim
O Platoneima li za mene mjestau toj tvojoj Državi? O Platonenisam ja kao svibit ću poslušan u tvoje imesvaka će strofa Platonetvojim imenom da počinje O Platoneodričem se Sokrataneću da kvarim mladežneću da im budim strast umjesto razumasvakako nijedno nemaju O Platonekunem se tvojim bogovimasamo ću njihovu istinu zazivatimakar ta ista bila negacija već negirane
Моја мајка простире веш. Моја мајка не воли зиму. Боле је руке и зглобови јој шкрипе као врата наподруму. Моја мајка не воли снег. Каже да јој коса поседи дупло брже и не прави разлику измеђустарости и иња у коси. Моја мајка не воли зиму. Каже да доноси старост. Она је још увек млада, а
