Stoje sviKoje sam voleo I čujemGovorim imOno što nikada nisam znao kako Da mi je drago što su mojiDa mi značeDa ne želim rastanakDa me obleće krivicaZbog svakog nanetog bolaPovišenog tonaNeslušanja iza rečiSlomljenih tanjira Pretnji da ću otićiNe-javljanja na telefonOpterećenosti trivijanlostimaJurnjavom za zvanjemPriznanjem DiplomomZa ljudima koji me ne želeZa tuđom pažnjom koja mi ne pripadaUmesto […]

Од очекивања људи умиру брже него од мача, А од речи топле се и најхладније душе насмеју; Корак твој је лаган, отвориће се која желиш врата, Веруј у себе, радуј се, лепе мисли нека ти душу греју.    На путу овом, не мораш говорити пуно, Јер тишина рађа за живота све; Они који иду храбро

Има лепоте у твоме оку, у погледу спасења. У твоме оку чучи све лепо на свету, све што још није изгубљено, вредно је спасења.   Знам, Угледан, примећен твојим оком, опажен сам срећом. У свету, не дели се она међу свима, У свету, један сам срећник међу њима. У свету, туге је на милион свуда,

Сунце, звездо ти сјај, да Прође сив, дуг и тежак дан. Из даљина чуо се вапај, Будио нас зимски сан. Далеко на јастуку белом спавај, Пробудиће се на топао пролећни дан. Дуго чезнем да је будим, Леденим погледом зиму кудим, Нестрпљиво да је пробудим, немам додир и начин да се усудим. Звездо, са руку ми

Gde su glave odlutale, na mesto gde bi istinu prećutale? Lakše je većini se prikloniti nego svojim putem hoditi. Gde je ljudskost nestala? Vesela pesma odavno je prestala. Priroda je tužna, toliko nam daje a nije dužna. Drveće, cveće, ptice… I dalje postoje Ali mi imamo tehnološke zastoje. Danas postojimo, sutra možda ne A materijalne

Упознаћу те ускоро, то сада већ знам, Странци смо, али миришеш на јесен; Небо ће бити боје ваниле, таквог укуса биће и дан, Дочекаћемо заједно мрак и оговараћемо како је ружан Месец.   После векова потраге за тим стихом који фали, Жедне пустиње ће ту силну утолити жеђ; Ти си та савршена олуја за коју

Prekid prijateljstva Boli više Od bilo kojeg raskida veze Jer si toj osobi verovao najviše   Reč ne postoji Kojom bi opisala Koliko me srce boli Što si me izdala   Neočekivano  Ali izgleda kao da jeste Totalno neplanirano Da zbog tebe lijem suze   Sad imamo zlu krv Otrov koji si mi dala Kao

Vreme prolazi. Sećanje ne odlazi. Čovek u belom govori kako život čine porazi.   Neko lepše mesto spremno je za tebe. Tamo nema zla ni sumnje u sebe. Znam da se tamo nećeš mučiti već od Boga učiti.   Rastanci su bolni. Misliš da je kraj… Istina je suprotna- čeka ih Raj. Privremeni rastanak postaće

Волела сам те, Ох, када бих те опет угледала, као пре исто бих те волела. Ох, није љубав никад престала, Не говорим о њој, како сам те волела, као о нечему прошлом. Није прошло, загубило се негде и залутало. Не, Не може проћи, Неко друго време мора доћи. Не може и није љубав престала, Ох,

U praznom bolničkom hodnikujasno, žuto svetlo mirno treperi.Njeno mlado, snažno telo ispunjavastolicu od narandžaste plastike.Kad bi pustila glas iz grla,ne bi bilo odjeka.Ništa nije kao što očekuje, ali ona toi ne pokušava da proveri.Bela vrata sa zamućenim staklimanisu sterilna,i iza njih ne vrišti jeziva tišina,već hitri koraci u drvenim klompama,tresak nekih unutrašnjih vratai nejasni glasovi,

Рађаш се из дивљења, док мирис свитања постаје опипљив, док покушавам да докучим плес борова који ме везује, а чини слободнијом. Рађаш се из чуђења, док посматрам мрава да бих била храбрија, док се утапам у дубину очију детета и слушам истину коју ми говоре. Зар је толико тешко? Питају ме и мрав и дете.

Био сам на филму,ушао сам у кадар,постао сам слика,   попио сам Sprite,опрали су ме Tide-ом,постао сам реклама,   ставили су ме у рам,постао сам реклама,нико ме није знао,   шетао сам обалом,маштао о будућности,узео кредит,   сео у ауто,возио целу ноћ,стигао у Нигде,   попио,попио сам пилулу,појео сам кокошје крило,   гледао сам слетање