Високо зелен уздиже се брег, ливадом најбељих нарциса које пратим, кроз стазу пута ка небу спокоја свег, налазим на месту којем се радо вратим. Стазом ка звезди кроз шуме, обасјане и засуте од чежње, враћам себе тишини која разуме, све немире у души и срца тежње. Човек иде тамо где душа мора, враћа […]
Svaki tvoj dodir na koži ostaje vekovima I tada svaki nemir Putuje daleko, s’ brodovima. Reči se pretvaraju u pesme Koje najveći pesnici stvaraju. Danas ni onaj najhrabriji to ne sme. Veruješ da neko gore stoji uz nas. Zna naše snove i čuje naš glas. Sazvezdje na nebu iznad nas osvetliće put.
Није она крој животних правила, не заустављају је ограничења твоја, за тебе да би све исто ко други направила, од свих њих је другачија и увек само своја. Живи ван оквира слике рама, од граница увиђа видике шире, по том путу не боји се ићи сама, пут је стварања и настајања лире. Усуди
Ниједна песма не постаје сама, својим гласом одувек истину пева, са истином заједно предрасуде слама, о свету кад је ведро и кад грми и сева. Песма остаје без речи кад је види, тишина срцу која му годи, придаје пажњу она која му се свиди, између редова све на љубав се своди. Песме догађаје
Моје речи су бука, бура мисли олуја, несхваћена песма пука, искрена песма славуја. Поклонио бих моје песме, за радост душе свачије, за слободу коју нико не сме, сањати и желети као нешто другачије. Моје мисли су високе планине снежне, близином звезде оне се топе, кроз буру осећања нежне, у мору стихова песама утопе.
Цвет бели, багрема крај којег смо сели, пада о рамена и нешто вели. Вели додиром што у срцу ћути, оставља поруку да из ње љубав слути. У тишини која од изговора речи је гласна, ћутао бих да им љубав даје значења јасна. Крај багрема раме уз раме сели, тишину моје срце вечно сада дели, од
Зелено је лишће боја њене косе, оживи земљу кораком ноге босе, нежно у трави по јутарњој роси, оставља отисак радости са собом што носи. Ветром се радост пољима разноси, ко мирис опојног цвета чула заноси, трагом Сунца спокој у груди усели, с југа кад се врати ближе к срцу пресели и моје усамљено срце њен
Mačka leži kraj puta.Pre toga je ležala na putu.A nekad je bila na drvetu.Virila je iz žbuna.Vilenila mračnim tavanima.Kotrljala nevidljive orahe. Mačka leži kraj puta.Tri noge su joj opružene.Jedna je blago savijena.Izgleda kao da spava. Njeno krzno je još uvek meko.Vetar povija blistave dlake.Ne mogu odvojiti oko od nje.Od njene nepomičnosti.Od tuge koju širi samoća
Još te često vidim u najlepšem komadiću neba. Tačno, sa leve strane sunca baš kao što jesi na toj strani srca. Još te često vidim u kapljici vode i osetim u dašku vetra. Osetim da si ponovo tu I da mogu još jednom biti kompletna. Biti srećna svakim atomom svog bića. Volela bih kad bi
Mila moja, Sreli se još nismo. Bar ne u ovom vremenu. Bar ne u ovom svemiru. Bar ne u ovoj našoj galaksiji što se zove Mlečni put. Možda smo se sreli U onim divnim snovima. U nekim paralelnim Svetovima. U nekom drugom Svemiru. Možda si protrčala pored mene dok ti se kosa presijavala na suncu.
