Inspirisan tobom, u svoj slom padam. Gde se etar nalazi, s ljubavlju te čaram. U nepregledne sate, ovog ponoćnog časa. Nek te reči hvale, ispisane od moga dara. Ne, nije ovo sve, ima još koje čega Posle kapi, ili dve, dodir čela. Sed još nije brk, nit je kosa slana. Na proleće ću te okititi, […]

Da ti mladi neznanče znaš samo Koliko je teško s emocijom izaći na kraj U ovom dobu, gde ljudi siti nisu. Gde svaka sena tuđa Nema života, nit svog mira. Gde vreme nije vreme slobode, Već ropstva i moći. Stvaranje svetinje mi je uvek od ruke išlo Čvor po čvor, i uvezem ja nju u

Napisi mi nešto, nešto malo i umirujuće. Napiši mi pismo koje cu moći zgužvati i spaliti. Osmisli jutarnji pakao za mene, probodi me munjama i treptajima neba. Pošalji kišu na mene, oluju da me na kratko ozari. Zapevaj mi, nek se tlo klati. Nek se ruše grafovi od tvog glasa. Poigraj se malo, zamaži vetar

Bez dužeg razmišljanja, evo ti ove iz neba reči. Odlazi i okani se mene i svega mi reci. Neodlučnost me prati u stopu i sam ne mogu da shvatim okruženje i petlje neke. Zašto samo ne kreneš na zapad, ka izlasku novog sutra. Pokrenuću lavinu u košmarima svojim ovih dana, kad ni sama misao ne

Sada sam sve u vremenu. Putnik po vrelim zrnima peska, samo dno okeana. Pritisak vremena i prostora, vetar i linearna crta života i smrti. Stvor i stvar u ovoj i drugim realnostima svih svetova i doba. Doručak, oružje ili samo odsjaj svetla od bisera školjke iskovanog mača. Celo vreme, i ceo tvoj ciklus postojanja i

Samo ogroman sudar vremena, tih povetarac uništenja. Prelazak preko vreline daha i pogleda oštrog poput koplja drevnih. Zvuk pretapanja univerzuma, sve to u trenutku rađanja ničega.   Preko lica osećas glas, riku bolje rečeno, samih nebesa. Udarac toliko jak, izbacuje te iz ravnoteže. Silina ravna stvaranju bogostvoritelja. Bez iskre, energije.   Bespomoćno stojiš samo i