nisam ti ja devojka za sve ja sam ona što upiru prstom u nju ona što je samo za sudar i lom za srču pod mojim golim tabanima što gazi po trnju po Trnovu po stolovima nije to duhovni pad to je od vetra, ili od dima nema više vodenih radova punih soli i čemera […]

ja sam mala manja manja od svega a avioni piče iznad grada moja haljina opet roza i plava između svega aurora i njena razbijena glava moj um, vaga elegantni egoista na vratima hotela da vidiš ti kako se veseli na balkanu dok kafena iz svemira smrtnike pozdravlja i poziva sva buduća srebrna proleća za mene