Oči u oči. – Zašto se uništavaš?   Posmatra šake. – Beži! – Beži ti!   Gleda ga iskosa. – Nema beganje. -Nema…

U osvit prvog dana poslednje ere, kada su ljudi podelili boga i predskazali svoj kraj, ona je prvi put otvorila jedno oko do pola i zadivila se svojoj prozračnoj lepoti. To je bi jedini sekund u večnosti kada ju je obasjao sunčev zrak. Tren kasnije pobegla je u mrak shvativši razliku između dana i noći,

Najveći je medved u zgradi.   Radi kao sanjalica i ne zarađuje loše. Hobi mu je gledanje kroz naočare za slepe.   Izlazi rano uveče. Kući se vraća auto-stopom i malim liftom, a spava sa plišanim kurjacima.   Mesečinu ne gasi cele noći. Svakog jutra kasni sekund više.   Duša mu oteža kada se kumulonimbusi

Neposredno kao muzika ulazim u san.   Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja.   Snovi mi stoje zaključani u mraku.   Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše.   Mi smo voajeri sopstvenih snova.

Skupljamo ih usput. Sagnemo se, uzmemo ih k‘o palu voćku.   One stare, okrnjene, uprljane. Sasvim nove, još blistaju i mirišu na dobru robu. Neke male. Sad nezgrapne, teške. Nekad brze. Ove spore, što se uvek vraćaju. Bockave, ispijene, uvezene, golicave, nedorasle…   Ćutimo a one se množe. Nosimo, džak se puni. Jednu, dve bacamo

Небо се чисти. Прозор чека перача. Свраке црне, не виде им се флеке. Распарчана светлост толико нам значи. Више него кеш, више него пластика, више него крипто. Ко ту себе самог вара?   Варалица лица губи.   Стилска крила, сан о лету, посебан осећај као тема за подкаст расправу. Руке дижемо високо. Не предајемо се,

I sve ostaje. I sve postaje. I sve odustaje. I sve pristaje. I sve nedostaje. I sve posustaje. I sve prestaje. I sve nestaje.

Kupiš konja. Naučiš da jašeš. I odjašeš…

Jednoličan ritam muke.   Prazan trg, sem tebe. Sa nogama u fontani držiš glavu na kolenima.   Presamićen, misliš da si sam na svetu.   Unaokolo magične kugle sa slikama prošlosti i budućnosti skaču kao loptice-skočice.   Bez sadašnjosti, život je period između ujutru čistih i uveče prašnjavih cipela.   Knjige koje si pročitao odleću

Kasnili su pola piva.   Zazvonili su i ušli.   Pozdravio sam ih i Rurki i De Niro su seli.   Podelio sam karte i ponovio pravila.   Uložili smo vreme.   De Niro je gledao užarenim očima i dugim noktima češkao bradu.   Rurki je pušio, držeći cigaretu između malog i prsta do njega.

Greška se desila na samom početku. Čovek je prvo naučio, da kao što poseduje misli, može da poseduje i hleb, i meso, i ljude oko sebe. Od tada se znanje revnosno prenosi, zajednice se uvećavaju, generacije poseduju generacije. I stvar koja danas sve prožima je cena. U ritualu opsednutih novac se prinosi oltaru potrošnje. Ovaj

„Priče neće da se pišu same“, govorila mi baka tako, dok je gledala kako ništa ne radim. I onda bi kazivala Ženidbu Dušanovu napamet. Sada gledam da makar sviram gitaru. I trudim se da čitam sve ispravno, da ne grešim. Akordi i reči prelaze u mirise sećanja. Baku su napustili njeni, kaže se – trbuhom