Shvativši da će ga zima, Primorati da zauvek sleti, Sleteo je u žandinjeru, I legao na golu zemlju, Bez cveća i trave. Sklopio je krila, Tako da ljudi idalje mogu da se dive, Otmenom sivom i belom periju, I podigao glavu na jednu od ivica, Sklopivši oči kao da spava.   Neki pas ili mačka, […]

Išao sam stazom od slomljenog stakla, Pratio svetlo i hodao po mraku. Znao sam da ne smem da stanem. Čovek u crnom pružao mi je ruku. Znao sam da njegov put vodi do pakla, I da ne smem da mu verujem.   Vremenom su mi tabani odebljali, I više me uopšte nije bolelo, Pa sam

Velik je Zevs u svojoj sili, Ko mu od bogova može prići? Nasilje i zlo nisu mu mili, Osvetnik je i čuvar. Kome ćemo veći kip podići? Veliki kip u Olimpiji stoji, Klanja se Korint, slave ga Spartanci. Pod njegovom senkom ko da se boji? Al’ daleko mu je malo selo, Što razoriše sa istoka

Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“.

Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i

I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar

Miris trave i prolećne kiše, Ko’ iz sna neko prohladno jutro, Ispred kuće što ne stoji više, U životu onom ili ovom, U sećanju ili viziji, U vremenu starom ili novom. Jesam li opet u rodnom kraju? Zar je neko podigao staru kuću, Ili sam umro i noćio u raju?   Ko to u kući

Spustila se tama, hladna i gusta, A nebo oblačno kao da nešto sluti, I noć je tiha, jeziva i pusta. Straža tiho korača i sumorno ćuti. Katkad vetar prostruji kroz ulicu mračnu, I jezom slomi mir usnulog grada, I često stvori huku, naglu i strašnu, Ko’ bolni jauk duše koja strada. Car u tišini sedi

Kad dođeš do zida na kraju puta, I stazu iza tebe proguta tama, I ne očekuješ ništa od sveta, Sveta u kome više ničeg i nema.   Kad život zaspi i iščezne sva svetlost, Ostane samo praznina večne noći, Tada pred licem smrti pokaži hrabrost, I veruj u ono što ne može doći.   Reci

Evo reke i mosta preko nje. Evo nas opet kao nekada, Izgovaram reči, Koje nisam izgovorio, I čujem odgovor, Koji  nisam čuo. Plačem za mrtvacem, Kog sahranih ovde, Jer život je kratak, Ma koliko dugo traje, I čovek je kukavica, Koliko god da je hrabar. Eno nas ponovo, Pratimo reku u tamnu noć.

Kao Sidarta pod smokvinom granom, Tražeći ništa koje objašnjava sve, U tami izgubiti sebe i svet, Sahraniti sve misli, dobre i zle. Kao Aleksandar marširati dalje, I ostavljati krvave tragove. Kao krstaši daleko od svog doma, Osvajati utvrđene gradove, Ne znajući gde je kraj. Kao Mojsije na Božijoj gori, Pred grmom koji gori a ne

Želim da zaspim, Da živim hladoću večite zime, I da u tišini dočekam onaj dan, Kad će mi svi zaboraviti ime.   Želim da zaspim, I da prespavam eone koji će doći, Da ne čujem munju i ne vidim krv, Teških i beskrajnih dana i noći.   Želim da zaspim, Da vidim dan kad će