када је твоја туга моја туганоћи постају дуге и хладнеа дани скучени, тескобни и тихикада је твоја туга моја тугаја немам куд да идемносим те са собоми њу и тебекада је твоја туга моја тугадржим ти руку док невреме не прођеи молим бога да бар део терета пребаци на моја плећапола мени пола тебипа куд […]
имали смо хиљаде разговора у мојој глави дуго смо причали годинама сазидали смо свет од толиких речи свет у којем си заувек остао као оног уторка у рану јесен а и даље не волим уторке али твој глас волим често ми је озвањао кроз снове и питања где си и да ли ћеш се икада
какво само гнушање гајим према стерилним местима као из каталога икее ни по чему различита и свуд по свету иста места локали с високим плафонима, тобоже различитим намештајем, са 20 точилица пива, огледалима и лошом акустичном музиком где седе исти такви стерилни људи, после својих послова од 9 до 5, у својим полу-опуштено-обученим варијантама, у
лично, не постоји ми већа казна од равнице све изгледа тако достижно, све звучи лагано, споро и ослобођено све делује оствариво и лако и онда те тако наивног превари очас посла немаш куд да се сакријеш да склониш поглед, бол, чак и срећу немаш куд све око тебе је надохват руке ти си надохват руке
