Sedim na kamenu izvaljenom,
bio je deo moje kuće.
Na levom kolenu mi glava sina,
na desnom kćer više
neće da spava.
Branio nas krvnik od krvnika,
slao ptice s porukama
njihovim majkama,
kaže: stižemo!
Sada sedim zaštićena,
sama,
krvavih kolena.
Jedno od glave moga sina,
drugo od kćeri što je nema.
Pitam ih kad prođu
među ruševine:
možete li opozvati ptice?
Možete li vratiti poruke?
Nek’ njihove majke zaborave,
nek’ mi se kolena raskrve,
nek’ mi se kamenje ugradi.
